Serijska reciklaža

Onaj ko obraća pažnju na detalje, mogao bi sa sigurnošću da prihvati opkladu da smo sa TV junacima nove serije „Sva ta ravnica” ponovo stigli na salaš poznat iz upravo završene serije „Jesen stiže, Dunjo moja”.

Salaš je salaš, na severu Bačke ili na severu Banata, svejedno, moglo bi se reći. I šta je, uostalom, falilo što je jedna vila iz starog, prestonog Beograda, sa svojim otmenim enterijerom i negovanom baštom, godinama bila pozornica svih RTS-ovih drama i serija koje su se bavile građanskim životom između dva svetska rata, a bogami i potonjih skorojevića koji su se u takve kuće useljavali posle jedne burne (od pre sedam decenija) i jedne mirne (od pre deset godina) promene sistema.

Problem ipak postoji. Aktuelni igrani serijski program u celini počinje da stvara utisak reciklaže. Posle oseke u produkciji ovog neophodnog i prestižnog TV žanra, stigla je, shodno zakonu prirode, plima. Nanela je, iz raznih izvora, sa raznih strana, mnogo priča gradskih i seoskih, komičnih i tragičnih...

Trenutno se gotovo bez ikakve pauze, gledalac izlaže ponudi istog ili veoma sličnog. Aktuelne serije vraćaju ga u isto vreme i na ista mesta. Vreme – tridesete godine dvadesetog veka. Mesta – nešto malo srbijanske varošice ali uglavnom Beograd, odnosno vojvođanska imanja i pokoje atarsko središte. Sličan je ne samo ambijent, već i kostimi, predeli... često i zapleti. A pošto su mahom i autori isti, ukupna stilska sličnost postaje neminovnost – samo bez ikakve garancije da će se „kopija” primaći vrednosti „originala”.

U slučaju „Greha njene majke” jasno je da serija ne poseduje uverljivost priče, snagu karaktera, draž melodramske sentimentalnosti, ubedljivost glumačke interpretacije na nivou „Ranjenog orla”. Stoga, pri neminovnom poređenju, ponavljanja o kojima je reč još, više padaju u oči i zapravo slabe doživljaj. „Sva ta ravnica” tek treba da pokaže u čemu će se i koliko razlikovati od „Jesen stiže, Dunjo moja”. Početak budi izvesnu skepsu jer su neki od ključnih članova autorskog tima, pisac scenarija i direktor fotografije ponovo na istom zadatku.

Uopšte uzev, malim ekranom promiču ista bela odela i slamnati šeširi (šetnje nisu jedini prazan hod u ionako sporom dramskom ritmu), iznose se na trpezarijske stolove isti „supntofi” (pri porodičnim obedima bez mnogo dramske funkcije), čak se voze i isti automobili. A bar kolekcija Bratislava Petkovića u Muzeju automobila nudi dovoljno veliki izbor starih modela.