ZLOČIN I KAZNA

Čini se nekada da je najefikasnije političko oruđe, kada ste na vlasti, oblikovanje dnevnog reda društvenih debata, što podrazumeva selekciju političkih tema. Tako se sada (iznova) diskutuje oko genocida u Srebrenici neposredno pred usvajanje rezolucije još poprilično nejasne sadržine. Političke okolnosti u kojima se sada diskusija vodi promenile su se u odnosu na recimo 2005. godinu, kada je već bila predložena i odbijena slična rezolucija, i u odnosu na 2007, kada je doneta presuda Međunarodnog suda pravde u kojoj je Srbija proglašena posredno odgovornom zbog nesprečavanja Ratka Mladića da pobije hiljade nevinih civila, imajući u vidu da je on u stvari bio oficir tadašnje JNA koja mu je davala platu i koja ga je penzionisala 2002. godine. Nema te države na svetu koja drži oficire tuđe vojske na platnom spisku. Imajući to u vidu, i znajući da ništa nije preduzeto od ove države sve do sada da bi se genocid osudio i zločinci kaznili, moralna i politička odgovornost jeste na državnim institucijama Srbije.

Na prvi pogled, nekome može izgledati neiskreno usvajanje rezolucije jer će se pravna kvalifikacija genocida zameniti generičkim pojmom zločina što će dodatno biti ispraćeno „kontekstom” u kojem se genocid desio. Ipak, čak i takva rezolucija predstavlja korak napred u oživljavanju pravne države i to jeste maksimum političkog konsenzusa koji se u ovom trenutku može napraviti. Zato ga i treba prihvatiti, ali se ipak neke stvari ne mogu i ne smeju gurnuti u stranu. Pošto se diskusija po svoj prilici neće završiti usvajanjem rezolucije treba sledeće okolnosti imati na umu.

Kao prvo, nije tabu i nije nedozvoljeno neslaganje sa upotrebom termina genocid i eventualno brojem žrtava iz Srebrenice; to je pravo svih stručnjaka za međunarodno pravo i onih koji to misle da jesu a vole da se tako osećaju. Međutim, parlament kao najviši državni organ nije debatni klub dokonih lezilebovića, iako se naši narodni poslanici često veoma trude da nas ubede u suprotno. Parlament i država imaju svoje prihvaćene međunarodne obaveze i ne smeju sebi dozvoliti da relativizuju i razvodnjavaju presudu Međunarodnog suda pravde. Oni koji temelje našu spoljnu politiku i odnos prema Kosovu na međunarodnom pravu morali bi da razmisle o posledicama takve relativizacije. Ipak, imajući u vidu da predsednica istog tog najvišeg državnog organa ne poštuje ni propise svoje zemlje o sukobu interesa niti o upotrebi službenih vozila zašto bi onda poštovala tamo neki međunarodni sud.

Drugo, ne može se nikada prihvatiti teorija „kontekstualizacije” zločina koja treba da posluži kao sredstvo osporavanja odgovornosti, bilo pravne ili političke. Omiljeni kontraargument onih koji osporavaju zločin u Srebrenici je da su isti takvi, ako ne i gori, zločini činjeni prema Srbima u Bratuncu, Kravicama itd. Takve „patriote” u stvari koriste nevine žrtve srpskog naroda za odbranu nekog ko je isti kao i onaj koji je te žrtve pobio. Onaj ko misli da jedno ubistvo može opravdati drugo je prihvatio logiku zločinca kome se onda dozvoljava da se sakriva iza principa osvete. Nažalost, puno ljudi u Srbiji, u svom ogorčenju zbog života u posledicama devedesetih, razmišlja na takav način. Kontekstualizacija zločina je protivna njegovoj individualizaciji i uvek pretpostavlja nezatvoren istorijski okvir iz koga svaka strana može da izabere ono što joj najviše odgovara i time se taj nezatvoren okvir produžava unedogled. Današnji nekažnjeni zločini postaju izgovor i opravdanje za neke sutrašnje. Tom primitivizmu i bezumlju se mora stati na put i ako to bude dostignuće sadašnje vlasti, onda je to dovoljno za njihov pozitivan bilans.

Na kraju, ipak bi bilo bolje da se svi mi okrenemo ka sređivanju sopstvenog dvorišta. Svi oni koji i dalje beru plodove problema korupcije, tržišnih monopola, organizovanog kriminala ili prevarenih radnika mogu da uživaju u „’ladovini”, dok se energija troši na ova osetljiva politička pitanja iz devedesetih. Njima se, ipak, ne možemo adekvatno pozabaviti dok se vrednosni i institucionalni temelji države ne učvrste. Zato bi oni koji imaju moć oblikovanja dnevnog reda morali znati da se tema Srebrenice može završiti samo na jedan mogući način – osudom genocida i kažnjavanjem krivaca.

Pravni forum