Kasno Marko na Kosovo stiže

Sve u svoje vreme, kaže naš narod. Bojim se da smo zakasnili sa raspravom o prednostima i manama članstva u NATO. Zašto?

Zato što nam je posle pada Berlinskog zida NATO, zajedno sa Evropskom unijom, bio potreban da odbranimo naše nacionalne i državne interese, da uvedemo sabraću u Evropsku uniju, obezbedimo privredni prosperitet i ulogu regionalnog lidera. Problemi Srba u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, ne bi ni nastali, kao ni država Kosovo.

Ovako, pre neko veče čujem od komentatora u Vašingtonu da je hrvatska ,,regionalni faktor” za NATO. Zna se da je NATO aminovao progon Srba iz Hrvatske, da želi unitarnu Bosnu i da je stvorio državu Kosovo i naterao Crnu Goru i Makedoniju da je priznaju. Samo naivni mogu verovati da Srbija sad može postati članica NATO-a sa Kosovom i Metohijom, i Republikom Srpskom.

NATO je kompleksna pojava, koja ima svoj razvoj. Prvo je branio zapadnu demokratiju od komunizma. Imao je ozbiljnog protivnika u vidu Varšavskog pakta. Kad je dobio tu bitku ponudio je dojučerašnjim neprijateljima članstvo i Partnerstvo za mir. Delovao je primamljivo. Mi smo to odbili i dobili bombe. Ali umesto transformacije u mirovne snage svih, ili bar demokratskih zemalja, u koje spada i Ruska Federacija, NATO se otrže kontroli postajući svetski žandarm. Upada u Irak (po mišljenju nezavisne holandske komisije: nelegalno), ratuje u Avganistanu, preti Iranu, stvara nove države po svojoj volji, radi mnogo toga da bi opravdao svoje postojanje u starom obliku. Sve više me asocira na narodnu izreku: ,,sila Boga ne moli, Bog silu ne voli”.

Žalosno je što su strategijska državna pitanja postala predmet stranačkih prepucavanja i jeftinog marketinga. A opasno je što se u ime lepše budućnosti, EU i NATO blate i razaraju nacionalne vrednosti, od istorije, preko vojske, do crkve i kulture.

Zato ne vidim uverljive razloge da se menja politika vojne neutralnosti. Ako mi ih neko ponudi, pa shvatim da ću zbog toga živeti bolje, neću biti protiv. Jaka privreda i bolji život bolje nas štite od bilo koje vojske. Siromaštvo, korupcija, biološko i duhovno propadanje više ugrožavaju njenu bezbednost od bilo kog suseda. Vlast u Srbiji je javno obećala da neće vojno rešavati nijedno pitanje, pa nema razloga da nas bilo ko štiti od suseda sa kojima vekovima delimo ovaj brdoviti balkanski prostor. A mi već primenjujemo norme NATO-a i standarde, odavno smo se odrekli ideje ,,opštenarodne odbrane”.

Ako aktuelna vlast želi de se odrekne proklamovane vojne neutralnosti nema drugog izbora do da raspiše referendum i omogući građanima da odluče.

Ali mnogo puta smo videli da je u Srbiji sve moguće. Od vlasti, međutim, ne očekujem takvu prevaru, već zalaganje da državnu politiku vojne neutralnosti prizna i garantuje Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija ili bar OEBS.

Svakako da bi brže ušli u EU kao članica NATO-a. Ali morali bismo da promenimo i postojeći Ustav. Kad je EU u pitanju, važno je da ne bude po starom: kasno Marko na Kosovo stiže.

Zaključak je: Srbi i činjenice su odavno u nesporazumu. Vreme je da preispitamo stavove o sebi i svom putu u srećniju budućnost – činjenice su se promenile.

Diplomiranipravnik, bivši političar, poslanik i potpredsednik Vlade Srbije