CRNA STRANA ZELENOG

Mnogo toga je ove nedelje širom sveta rečeno o avganistanskoj burki i njenom arapskom ekvivalentu nikabu, crnim velovima koji potpuno skrivaju lica muslimanskih žena.

Pitanje pokrivanja ili otkrivanja, da li država dopušta ili zabranjuje, šta se sprečava a šta promoviše, varvarizam ili sloboda, sve se to uplelo u debatu pokrenutu posle predlog dela francuskih zakonodavaca da se burka potpuno zabrani na svim javnim mestima.

Otkako je francuski predsednik Nikolas Sarkozi juna 2009. izjavio da burke „nisu dobro došle” u najsekularnijoj zemlji Evrope sa blizu pet miliona muslimana, razbuktale su se strasti otvarajući debate o sukobu hrišćanske i islamske civilizacije, islamofobiji, pravima čoveka.

Retko koja pojava tako uspešno ilustruje podeljenosti savremenog sveta kao burka. Da li je reč o vidljivom delu crnog talasa fundamentalizma, o simbolu ideologije, religioznog identiteta, islamskog protesta, verske ortodoksije, ženske potčinjenosti, socijalne hipokrizije?

Srbija je, zasad, oslobođena ostrašćenih rasprava, ali nije rečeno da posle Francuske, Holandije, Britanije, Nemačke ili Italije ova tema preko Sandžaka neće i ovde doći na dnevni red.

Francuska je po javnim školama već zabranila hidžab, islamski povez za glavu koji ne pokriva lice. Holandija je zabranila burke i nikabe. Britanija je među prvima otvorila debatu o ovoj temi.

U Nemačkoj, gde živi 3,5 miliona muslimana, neke države su po školama zabranile hidžab. Italijanski premijer Silvio Berluskoni traži da žene pod burkom budu kažnjavane.

S jedne strane je savremena, sekularna, evropska država stvorena na tekovinama Francuske revolucije i njenom svetom trojstvu: sloboda, jednakost, bratstvo. S druge je islamska ortodoksija oličena državama poput Saudijske Arabije kojoj je Kuran ustav a zakonodavstvo zasnovano na šerijatskom pravu.

Pitanje burke podelilo je obe grupe.

Postoji evropska konvencija koja kaže da su ljudska prava žena ispred religijskih prava i da religija ne može biti opravdanje za diskriminaciju polova. Dakle, ako religija propisuje nešto što se kosi sa opštim ljudskim pravima, onda je tu kraj religijskim slobodama.

Burka je suprotna francuskoj tradiciji slobode i zakonima o pravima žena, kažu jedni, uključujući i predsednika Sarokzija koji sada pokušava da obuzda talas antiislamskog raspoloženja raspaljenog pošto je u oktobru pozvao na debatu o nacionalnom identitetu.

Na drugoj strani, stvoren je pomalo paradoksalni front liberalnih intelektualaca koji se protive zabrani nošenja burke smatrajući da se time krše ljudska prava. Kažu da veruju u „prosvetljeni islam” ali ne i njegovo nametanje. Zabrana je diskriminatorni izraz ksenofobije, tvrde pristalice ove škole mišljenja u Italiji.

Većina Francuza se slaže da je burka „zatvor za ženu”, ali mnogi su protiv zakona koji bi mogao da se pokaže kao protivustavan i kontraproduktivan jer bi iritirao umereni islamski svet. Jedan od argumenata protiv zakona su i brojke. Tek oko 2.000 žena nosi burke i nikabe – od ukupno 1,5 miliona odraslih muslimanki koje žive u Francuskoj.

Kako svako ima na umu eventualne zapaljive posledice, očito će proći srednje rešenje što znači da će muslimankama biti dozvoljeno da s prekrivkom lica idu ulicama, ali će im biti zabranjen pristup na javna mesta, uključujući i javni saobraćaj.

U islamskom svetu je slučaj burka/nikab takođe komplikovan zbog različitih tumačenja i ambicija. Šeik Mohamad Tantavi, vodeći autoritet sunitskog islama s kairskog Univerziteta Al-Azhar, verskim tumačenjem iz oktobra 2009. precizira da islam ne zahteva da žene pokrivaju lice.

Studentkinjama državnih fakulteta u Egiptu zabranjeno je da na časove dolaze prekrivene nikabom. Istog stava drže se i visokoobrazovne institucije u Tunisu i Turskoj.

Fundamentalistima je nikab savršena prilika da svoje učenje šire po islamskom svetu ali i da uđu u politiziranu konfrontaciju s „neverničkim” Zapadom koji „zaboravlja boga”. Burka je samo nova „stanica na francuskom putu islamofobije”, čitam na jednom islamskom sajtu.

Činjenica je da iza feminističke fasade rasprave stoje i ozbiljna socijalna pitanja vezana za muslimane, od nezaposlenosti do kriminala. Ne samo u Francuskoj.

Postoje tumačenja da pokrivka ne predstavlja pokušaj muslimanke da pod crnim ogrtačem ostane nevidljiva, već napor da bude politički vidljiva pred sistemom koji negira njeno postojanje. Burka kao simbol prekrivanja i razotkrivanja. Napor da mnogi ignorisani privuku pažnju.

Moguće, ali socijalna borba ne zahteva prekrivanje. Što znači da je muslimanka pod nikabom na Zapadu prihvatila da se distancira od osoba poput sebe. Njena odeća je visokopolitizovana jer odbacuje većinsku kulturu. Branitelji burke to ne žele da vide. Govore o ličnim slobodama prenebregavajući političke efekte.

Postoji još nešto što u svemu ovome deluje iritirajuće. Strankinja u Iran ne može da uđe bez marame na glavi. U Saudijsku Arabiju ne može da uđe bez muške pratnje. Čuvar svetih mesta islama, Meke i Medine, na svojoj teritoriji ne dopušta bilo kakvu bogomolju sem džamije.

Svojevremeno je u kraljevini koja pretenduje da bude vođa sunitskog sveta izbio skandal na proslavi švajcarske aviokompanije u Rijadu. Kada je uneta torta sa švajcarskom zastavom, domaćini su besno napustili prijem. Razlog? Zastava nosi krst.

Ako uleme iz Meke i Medine od muslimanki traže da ne skidaju nikabe po Evropi, zašto istovremeno Evropljankama u Saudijskoj Arabiji nameću islamske kodove oblačenja? Gde je tu razumevanje za pripadnike drugog „naroda knjige”?

Zašto bi Evropa dozvoljavala da se ruše njene tradicije, bilo hrišćanske bilo sekularne, dok kraljevina vahabitskog mraka agresivno čuva svoje? Zašto bi se Evropa ustezala kada su i mnogi progresivni muslimani protiv burke?

Jesam za slobode i za toleranciju između različitih civilizacija i religija, ali ne vidim ništa liberalno u evropskoj odbrani burke. Ove maske, ne samo što su ružne, da onemogućavaju komunikaciju i primoravaju na hipokriziju, već su ponajviše simboli ideologije. Što znači da zaslužuju ideološki odgovor.

Ako je liberalna i sekularna Evropa spremna na narušavanje njenog identiteta, zašto onda ne dopusti nudistima da leti slobodno šopinguju? Zar oni nisu samo drugi pol odevnog fenomena. Šta je s njihovim ljudskim pravima?

Ne volim burku. Argumenti za njeno nošenje su slabašni. Uključujući i verske. Malo muslimanki zaista veruje da nošenje burki od njih traži islam. Ne traži. Češće su pod pritiskom patrijarhalnog okruženja.

Kako objasniti da muslimanke tokom hadžiluka po najsvetijim mestima islama ne moraju da idu pokrivenog lica, a od njih se zahteva da u polumraku burke prelaze ulice, sede na predavanjima, kupuju po radnjama.

Šta god da je motiv – izdvajanje, odbijanje, potčinjavanje – simbolično značenje ostaje isto. Burka na ulici Pariza, Londona ili Milana u 21. veku deluje više nego anahrono.

Evropa se suočava s kontroverznim pitanjem na koje nema definitivni odgovor na pitanje kako propisati slobodu.