Kakav deda – takav unuk

Deda je „krivac” za sve. Naime, deda Petar je svirao violinu i bio patrijarh muzike u porodici Kodžas. Unuk je po njemu dobio ime, da bi slavu neobičnog prezimena danas pronosio širom sveta svirajući gitaru. Ovih dana potomak Petar Kodžas (43) boravi u Beogradu, a večeras nastupa u „Madlenijanumu” gde se predstavlja brazilskim repertoarom. Živi, inače, u „muzičkoj džungli” države Njujork gde predaje na univerzitetu u Ročesteru.

– U SAD sam otišao 1992. na postdiplomske studije jer u to vreme magisterijum iz izvođaštva nije postojao na našoj akademiji. Želeo sam da učim dalje, interesovale su me teorija i istorija muzike. Sate i sate provodio sam sedeći u biblioteci i slušajući razne kompozicije o kojima sam teorijski učio u Beogradu – kaže Petar Kodžas i naglašava da je iz tog pomnog učenja proistekao njegov temeljni pristup svakom delu pre nego što će ga uzeti „među prste”.

Otkriva da se za „kart blanš” kod njega izborio Bah i, dok pasionirano izučava njegove note, iznova se pita da li je pomno izučio stil ovog kompozitora i pročitao dovoljno knjiga o tome kako se nekada svirala njegova muzika. Pošto u pripremnom periodu promišlja i razrešava najsitnije dileme, dok svaki prst ne bude na svom mestu, Kodžas sebe smatra više intelektualnim nego spontanim umetnikom.

– Smatram to neophodnošću jer se u suprotnom svira po instinktu što je isto u redu, ali kako onda da znate šta je razlika između Baha, Mocarta i Rodriga. Izučavam osnovne izvore da bih video kako bih ja, da sam živeo u baroku, svirao te note. Recimo, u vreme baroka, najbrže što je postojalo na svetu bio je konj, i ceo život se merio prema toj brzini. Kako je danas avion mera za brzinu, ja ne mogu da razmišljam na isti način o brzini i tempu kao neko ko je živeo u 18. veku. Barokni milje mi je važan da bih imao dovoljno znanja, i znao da je moj instinkt na neki način i obrazovan – kaže Petar Kodžas i ističe da i sam dodaje ukrase na Bahovu muziku, ali samo uzimajući slobodu koju bi sebi dao neki barokni umetnik.

Pored analize i rada, kako su godine prolazile, Kodžas nije pronalazio zanimljive komade koji bi ga umetnički uzdrmali. Posvećuje se aranžmanima naše muzike i sastavlja venac od izvornih klasika: „Dimitrijo, sine Mitre”, jednog ora, „Tiho noći”, i „Cigančice”, jedne od najstarijih zapisanih melodija. Kasnije izdaje disk klasične muzike koja je inspirisana narodnim melosom Španije, Britanije, Italije, Mađarske, Rumunije, Srbije, i taj „etno fazon” bio je pravi hit za Amerikance.

Brazilskog kompozitora Radamesa Gnatalija (1906-1987), čija dela svira večeras na „kraljici” (kako zove svoj instrument), Kodžas je otkrio tražeći komad za gitaru i klavir, koji bi izveo sa suprugom pijanistkinjom Ines Drašković. Dodatni izazov bio je i što ta Gnatalijeva dela nikad niko nije svirao, te je to, kaže, bilo njegovo devičansko otkriće. U njima postoji čitava skala osećanja i tekstura, i nijedno delo nije samo „tužno” ili „radosno”, pa Kodžas u svakom naglašava i senči određene momente.

Potražnja za gitaristima je, kaže naš sagovornik, relativno skromna, te on svira samo toliko koliko želi (mahom u Masačusetsu, Pensilvaniji, Kaliforniji, Ohaju). Objašnjava da su primat među instrumentima pokupili klavir i violina pa je malo toga ostalo za gitaru. Pominje zanimljivu priču koja datira iz 19. veka kada su se u Londonu kompanije za proizvodnju klavira uplašile konkurenta – gitare, i želeći da je „kompromituju”, otkupile veliki broj gitara i poklonile ih prostitutkama. Cilj je bio da publika, kada vidi ko sve „skida” akorde na gitari, odustane od pomame za tim instrumentom…

– Za gitaru nisu pisali ni Brams, ni Maler, ni Betoven, ni Mocart, dok je od velikih kompozitora to činio siromašan Šubert koji sebi nije mogao da priušti klavir, pa je komponovao za gitaru. Njegov otac je bio gitarista amater i Šubert je učio od njega – priča Kodžas koji i sam danas uči mlađe generacije, smatrajući da je u pedagogiji najvažniji drugačiji pristup svakom muzičaru.

– Ja ne mogu da držim gitaru na isti način kao neko ko ima 20 kilograma viška ili kao žena sa većim grudima. Tehnika mora da se prilagodi obliku nokta, obliku prsta… a pedagozi u svetu nisu bili dovoljno osetljivi na te probleme – kaže gitarista.

Pored muzičkih treninga Kodžas je, kako primećuje, „blago opsednut” triatlonom, pa podjednako vežba: plivanje, biciklizam i trčanje. Kako se telo buni protiv silnih ponavljanja određenih pokreta na gitari, ovi sportovi, objašnjava, pomažu mišićima i ramenima, štiteći muzičara od čestih izviđačkih povreda.

– Bavim se sportom skoro podjednako kao muzikom. Sviranje je fizička i mentalna potreba. Ni ja ni moja porodica nismo uspeli da odemo daleko od muzike i dedine pasije. Deda je otišao u Brisel da uči o tekstilnoj industriji a on je „krišom” studirao violinu. Po povratku, osnovao je amaterski orkestar u Smederevu. Stric Darko Kodžas je violinista u Luksemburgu, tetka Jelena Vladiković profesor klavira u školi „Vučković”, a brat Jovan Marković svira u Filharmoniji. Eto, ostali smo u branši. Naša porodica ne može bez muzike.