Neutralnost nije naša tradicija

Da li želimo da budemo jedina država na Balkanu bez uticaja na buduće bezbednosne prilike u regionu i Evropi? Odgovor na to pitanje rešava dilemu da li Srbiji dugoročno treba neutralnost ili članstvo u NATO.

Briga kreatora neutralnosti iz bivše vlasti da ćemo pritajeno i bez referenduma u NATO manir je kojim su vladali. Rezolucija o neutralnosti ne samo što je stvarana u tajnosti već i bez analiza stručnjaka ministarstva odbrane, spoljnih poslova i ekonomije.

Tvrdnja da je neutralnost naša tradicija kosi se sa istorijskim činjenicama. U Prvom svetskom ratu bili smo u Antanti, vojnom savezu sa Francuskom, Velikom Britanijom, Rusijom i drugim državama. Posle smo sklopili Malu Antantu, savez sa Rumunijom i Čehoslovačkom. U Drugom svetskom ratu oba pokreta otpora oslanjala su se na saveznike. Titova Jugoslavija je modernu armiju stvarala uz američku pomoć i sklopila vojni savez sa dve članice NATO-a Turskom i Grčkom. U vreme nesvrstanosti vojska je često korišćena van granica. Bila je instrument diplomatije i pokretna reklama za našu industriju u misijama širom sveta.

U Evropi i SAD postoji škola mišljenja da je za trajni mir na Balkanu najbolje da svi budu u istom vojnom i političko-ekonomskom savezu. Taj stav zasniva se na posleratnom iskustvu Zapadne Evrope, receptu koji je doveo do najdužeg perioda prosperiteta na Starom kontinentu. To ne znači da nam se integracije nameću već da smo dobrodošli ako ih želimo. To je javno potvrdio generalni sekretar NATO-a. Ne radi se dakle ni o kakvim tajnim planovima protiv Srbije.

Postoji, takođe, škola mišljenja da je postoktobarska Srbija uz energične reforme mogla u roku od šest godina da stupi u NATO, i tako izgradi poziciju za brži ulazak u EU i predupredi nezavisnost Kosova. Nažalost, postoktobarska elita manje se bavila time da država zauzme što bolje mesto, a više borbom za vlast, čuvanjem ikona bivšeg režima u bezbednosnom aparatu i označavanjem međunarodnih obaveza ,,devetom rupom na svirali”.

Zbog manira da se o budućnosti države razmišlja kroz emocije, mitove ili toliko koliko traje sednica skupštine, i danas nema jasne vizije kakvu Srbiju želimo za deset godina, na kakvo mesto u regionu pretendujemo i šta treba da uradimo da bismo do toga došli. Srpska neutralnost je deo tog političkog nasleđa.

Rat 1999. logičan je razlog za skepsu javnosti prema NATO-u. Naša istorija, ipak, ne počinje i ne završava se tom godinom. Puno je naroda u Evropi koji su međusobno ratovali, a danas su u istom savezu bez rampi na granicama.

Više argumenata govori da Srbija treba da bude što aktivnija u Partnerstvu za mir, a potom i da stupi u NATO. Članstvom u NATO dobijamo pravo glasa u organizaciji koja će u sagledivoj budućnosti imati presudan uticaj na bezbednosne prilike u regionu i Evropi. Apsurdno je da u 21. veku budemo neutralno ostrvo i prepuštamo susedima da bez nas oblikuju bezbednost Balkana. Odluka da sami sebi oduzmemo pravo da utičemo na rešenja koje se tiču i nas i regiona bila bi izraz neodgovornosti i prema budućim pokoljenjima i sunarodnicima zapadno od Drine.

Stupanjem u alijansu rasterećujemo i troškove odbrane jer ih delimo sa drugima. Neutralna Srbija izdvaja za odbranu 2,4 a Mađarska koja je u NATO-u 1,2 odsto BDP-a.

Ulazak u savez znači da smo sigurno mesto za ulaganje, popravlja imidž i jača uticaj u političkim i vojnim krugovima na obe strane Atlantika. To nije čin odricanja od sopstvene istorije već povratak tradicijama Srbije koja je imala i ugled, i uticaj, i saveznike.

*Izvršni direktor Evroatlantske inicijative