Smeh, suze i snovi

Za trideset i jednu godinu postojanja Festivala monodrame i pantomime u Zemunu, završenom u subotu uveče, prvi put je na ovom festivalu učestvovao umetnik iz Japana. Šinijo Murajama, pantomimičar sa diplomom Ekonomskog fakulteta i Pozorišne škole, sa titulom zaslužnog umetnika grada Tokija izveo je solo pantomimu u režiji Hana Araija. Predstava je na repertoaru Han Mime Kobo. Tridesetčetvorodišnji Murajama je umetnik koji je boravio u našoj zemlji u okviru projekta "Umetnost bez granica" 1999. u vreme bombardovanja. Kao volonteri dobre volje igrali su predstave za decu u izbegličkim kampovima širom Srbije. Razgovaramo u festivalskom prostoru Pozorišta "Pinokio" u Zemunu. Murajama učestvuje u sredu i na Letnjem festivalu na Gardošu, gde će na otvorenoj pozornici još jedanput izvesti svoj program. Iako je proputovao čitav svet, Murajama ne govori nijedan jezik osim maternjeg. Zato zahvaljujemo Ani Božić koja ovaj težak jezik govori tečno od srednje škole i usavršavala ga je upravo družeći se sa pozorišnim ljudima u Tokiju. Zahvaljujući njoj i njenoj preporuci, festivalska publika je videla ovog posvećenog glumca pantomimičara.

INTERVJU

Odakle ta Vaša vezanost za našu zemlju

– U Tokiju je boravio novinar iz Kolumbije Hektor Sijera koji je predložio da napravimo predstave u okviru projekta "Umetnici bez granica" i da prvi put odemo u Srbiju. Japan decenijama živi u miru, za nas je to bombardovanje bilo šokantno, i želeli smo da pomognemo umetnošću jer reč umetnika nema granica, ona samo spaja svetove i razne narode.

Malo je neobično da ste i diplomirani ekonomista i pozorišni umetnik?

 – Moja majka je slikar. Od umetnosti se u Japanu teško živi, pa sam zato diplomirao ekonomiju, ali je prevagnulo pozorište. Nije lako, mnogo se radi, ponekad izađem i na ulicu da proverim moje predstave kod publike. Jer, Japanci imaju sve manje vremena i zato, posle napornog radnog dana, najčešće gledaju televiziju. Tradicionalno japansko pozorište gleda veoma mali broj obrazovanih ljudi, i turisti. Mladi se okreću modernom pozorištu i, čini mi se, više se dive evropskom i američkom teatru nego svom tradicionalnom. Iako ima mnogo pozorišnih trupa, publika najviše voli da gleda predstave u kojima ima smeha, suza i – snova! U Japanu se više ceni talenat za igru, ples i pesmu, nego za glumu. Zato su mnogo više plaćeni pevači i igrači nego glumci. Danas je život takav da prolazi samo ono što publika razume i što je komercijalno. Osim što radim u pozorištu, mnogo češće sam na televiziji. Našu kompaniju Han Mime Kobo često zovu na gostovanja i naše zarade zavise od toga koliko smo traženi. Ne živi se lako i zato sada razmišljam da nađem neki posao u Evropi. Teško je biti umetnik u Japanu, jer iako imamo svoje sindikate, oni se baš mnogo ne angažuju da zaštite naša prava. Zato nije ništa čudno što je umetnost ljubav, a za život se zarađuje na drugi način.

Kada ste prvi put došli u našu zemlju 1999. godine kakvi su utisci bili?

– Kada smo sleteli na aerodrom osetili smo pritisak, drugačiji vazduh, atmosferu, nego što je u Japanu. Kada smo videli srušene, bombardovane zgrade, bio sam toliko potresen, u šoku, da satima nisam mogao da progovorim. A što se tiče  Kosova – ne mogu da zaboravim oči te dece koja su bila radosna što smo došli i igrali predstavu za njih. Ali, svaki taj dečji pogled nosio je duboku tugu.Te dečje oči, te oči dece sa Kosova se ne zaboravljaju! Oni drugačije gledaju nego ostala deca u Srbiji. A sada, kada sam ponovo u Beogradu, vlada drugačija energija i on liči na druge gradove u svetu. O Srbiji se u Japanu dosta zna, pre svega preko vaših sjajnih sportista.

Tehnologija Japana je u ekspanziji. Da li Vaša zemlja, kao uostalom i ceo svet, polako gubi dušu prepuštajući se trci za zaradom?

– Kada se voze metroom ili putuju na posao ljudi uglavnom čitaju, ali to je laka literatura. Uz to, mi smo iako razvijena, ipak, izolovana ostrvska zemlja i druge kulture teško prodiru, ali i tradicionalni duh polako zamire. Kada putujete kao ja, možete da uporedite kulture i mnogo toga postaje jasnije. Može se odvojiti bitno od nebitnog. Nemoguće je mnogo uticati na ono što se dešava u ovom našem svetu, ali putem umetnosti ljudi se povezuju i, bar u tom trenutku interakcije umetnika i publike nastaje mir i javlja se pokretač pozitivne energije. Zato je nemerljiva važnost umetnosti; ona jedina može da unese bar nekakvu harmoniju u naše živote. U Japanu nema mnogo festivala i zato je meni ovaj Festival monodrame i pantomime mnogo važan jer je bilo mnogo učesnika iz drugih zemalja, i mogli smo da komuniciramo bez obzira na različite jezike i kulture.