Pas Mali spasao baki život

Da nije bilo psa koji se odaziva na ime Mali sigurno ne bi više bilo ni bake Vere Bajić (88) iz Visoke ulice u Zemunu. Ovaj četvoronožni prijatelj lajanjem je u nedelju upozorio svoju vlasnicu na nevolju koja im se sprema i na vreme je izveo iz sobe koja se nekoliko trenutaka po njihovom izlasku urušila. U ovoj kući, staroj više od sto godina, zidanoj od trske i blata, više ne može da se živi pa je baka privremeno smeštena u sobi hotela A. D. „Central”, a verni Mali i dalje čuva kućni prag.

– Veče pre nego se dogodila nezgoda pustila sam, zbog hladnoće, Malog u kuću da prespava. Negde oko devet časova, dok sam još ležala u krevetu i gledala TV program, on je počeo da cvili, skače po krevetu. „Prekorila” sam ga što po zimi hoće napolje i ustala da mu otvorim vrata. U tom trenutku zid iza mojih leđa počeo je da se ruši. Stala sam nasred sobe i gledala kako komadi padaju oko mene. Cela prostorija bila je ispunjena gustim oblakom prašine. Mali je izašao kroz neku rupu, ali se vratio po mene. Stajao je i lajao i kao da mi je pokazivao kuda da izađem. Poslušala sam ga i prošla kroz otvor kroz koji se i on izvukao – priča baka Vera.

Posle toga je, kaže, otišla kod komšija koji su obavestili policiju i druge službe.

– U nezgodi se nisam povredila, ali su me juče za svaki slučaj posetili lekari. Malo mi „preskače srce”, ali je sve ostalo, hvala bogu, u redu. U hotelu su mi rekli da mogu da ostanem koliko je potrebno i da će pomoći u obnovi kuće. Posetili su me i ljudi iz Crvenog krsta, a sestričina mi kaže da su u opštini obećali da će pokušati da mi za desetak dana osposobe drugu kuću u mom dvorištu. Ne želim nigde da idem. (/Slika2)Tu sam živela ceo svoj život i ako bih otišla čini mi se da bih istog trena umrla. Kada je pre nekoliko godina susedovu kuću progutalo klizište, nudili su pare da prodam kuću, ali nisam htela – ističe baka.

Njen dom je, priča ona, među prvima izgrađen u Zemunu.

– U ovoj kući rođen je i moj otac. Ovde nikad nisam imala vodu, pa sam je donosila od komšija ili sa groblja. Sad mi u tome pomažu i komšijska deca. Mnogo ih volim, a i ona mene. Za razliku od drugih suseda koji su ih obično grdili kad u dvorište padne lopta, ja sam znala da im kažem: „Ko polomi prozorsko okno – popraviće”, pa bi oni zbog toga brzo i otišli – kroz osmeh priča baka.

Ova krepka starica preko svojih pleća preturila je mnogo toga.

– Kao mala sam umesto mleka popila „živu sodu”, pa su me jedva spasli, prebolovala sam malariju, imala nekoliko operacija, a na mene su u Drugom svetskom ratu pucali i partizani i ustaše. Bila sam pravi đavo i nikad me nije držalo mesto. Nije bilo drveta na koje se nisam popela. Na Dunavu sam odrasla, plivala, veslala i pela se po sidrima brodova. I sada sam aktivna, a to me izgleda i drži. Velika radost mi je i moj Mali. Kad je bio štene upao je u čičak. Hteli su da ga bace u kontejner, ali su ga deca donela meni. Ja sam ga očistila, a on se, mangup, od tada ne odvaja od mene. Kad neću da se igram sa njim i vijam ga po dvorištu, namešta glavu da se mazi – priča s ljubavlju baka.

Nada se da je u opštini neće zaboraviti.

– Ovo su najstarije kuće u Zemunu, pa bi valjda i zbog toga trebalo da se ovaj deo sačuva koliko je moguće – priča baka Vera.