Iračka mrlja u Blerovoj karijeri

Nema suđenja i niko nije optužen ili proglašen krivim, ali ceo svet je već osudio jednog čoveka – Tonija Blera. Bez obzira na uveravanja ser Džona Čilkota da istražna komisija koju on predvodi nije sudski postupak, čini se da je većinska britanska ali i međunarodna javnost već osudila bivšeg britanskog premijera. Štaviše, nije ga samo osudila za to što su britanski vojnici učestvovali u invaziji na Irak, već se praktično njegovo celokupno desetogodišnje liderstvo u Dauning stritu broj 10 „vuče po blatu”.

Nekadašnja politička zvezda Nove laburističke partije, ne samo što se suočava sa rezultatima ankete prema kojoj 52 odsto Britanaca smatra da ih je on „namerno doveo u zabludu” kako bi ih ubedio u potrebu za osvajanje Iraka pod Sadamom Huseinom, već razloge za invaziju mora da ponovo objašnjava tri godine posle silaska sa vlasti.

Prema njegovim rečima, teroristički napadi na Njujork i Vašington 11. septembra 2001. promenili su „proračun rizika” i označili trenutak u kojem više nije bilo moguće obuzdavati Sadama Huseina sankcijama.

„Da su (teroristi) bili u stanju da ubiju i više od tih 3.000 ljudi (poginulih u napadima 11. septembra) oni bi to učinili. Posle toga sam smatrao da se o tom pitanju više uopšte ne smeju prihvatati rizici”, rekao je Bler i dodao da im je „predočeno da bi ti ljudi upotrebili hemijsko ili biološko oružje, pa čak i nuklearnu napravu ako bi mogli da je se dokopaju”.

Međutim, pitanje invazije na Irak i sedam godina posle ulaska u Bagdad kao i tri godine posle Blerovog silaska sa vlasti stvara duboke podele u celom britanskom društvu. Ova politička kontroverza ne samo što redovno na ulice izvodi demonstrante, među kojima su i rođaci 179 britanskih vojnika poginulih u toku invazije na Irak, već je to i pitanje oko kojeg postoje suprotstavljena mišljenja i među laburistima. Bivša britanska ministarka za razvoj Kler Šort nije se uzdržavala u osudama odluka Tonija Blera, napominjući da on nije upućivao ministre u svoje planove i da su diskusije o invaziji na Irak bile „ograničene”. Doduše, Šortova je 2003. godine glasala za invaziju, ali je ubrzo posle toga podnela ostavku.

Uprkos tome što je akcenat na „iračkoj mrlji” u Blerovoj karijeri, pažljivi analitičari primetili su da je bivši premijer za 10 godina vladavine Britaniju uveo u četiri rata – u Avganistanu, Sijera Leoneu, Iraku, ali i na Kosovu, odnosno u Srbiji.

Ratne avanture, pre svega iračka, prete da u potpunosti u zasenak bace stvarne rezultate koje je on postigao u premijerskoj fotelji. Za njegova vakta, on je uspeo da reformiše svoju stranku posle 18 godina njenog opozicionog delovanja, a na unutrašnjem planu uspeo je da okonča 30 godina star sukob u Severnoj Irskoj između separatista i unionista. Osim toga, zabeleženo je da je u vreme njegove vlasti u Velikoj Britaniji uvedena minimalna zarada koja je danas viša od minimalne zarade u Francuskoj, potom da je utrostručen zdravstveni budžet, udvostručen prosvetni budžet, donet zakon kojim se omogućava homoseksualcima da usvajaju decu, ali i osnovan Građanski pakt za solidarnost.

Uprkos uspesima, britanska javnost mu ne oprašta Irak, slučajno ili ne, zaboravljajući Kosovo, gde se takođe postavlja pitanje legalnosti te vojne intervencije, budući joj nisu prethodile rezolucije Ujedinjenih nacija koje bi odobrile primenu sile. Ipak, britanski mediji navode da je za napad NATO-a na Kosovo opravdanje nađeno u konvencijama UN o sprečavanju torture i genocida.

Međutim, harizmatični Bler, inače veoma spretan u verbalnom nadgornjavanju, teško će promeniti mišljenje koje važi čak i među njegovim nekadašnjim saradnicima da su njegovi postupci pre svega oko Iraka umanjili međunarodni moralni kredibilitet Velike Britanije.

„Velika Britanija stalno poziva na demokratiju, ljudska prava i vladavinu prava. Ali sada, kada kritikujemo Rusiju za njeno podsmevanje međunarodnom pravu ili invaziju na Gruziju, ili (kada kritikujemo) Kinu za torturu i cenzuru, zašto bi nas oni uopšte slušali”, zapitao se u autorskom tekstu za londonski „Ivning standard” Blerov nekadašnji pisac govora Endru Nider, dodavši da „demokratije znaju da im je takođe neophodan i moralni autoritet”.

„Toni Bler je izgubio taj naš autoritet – možda zauvek”, zaključuje Endru Nider.

N. Radičević