„Kosooki" pristižu „nosonje"

„Bajna orhideja”, kako je nazvana panda rođena u Americi, danas specijalnim letom odlazi u Kinu, po ugovoru koji garantuje da budućnost te retke vrste uvek pripada ekskluzivnoj postojbini predaka. Simpatično stvorenje moraće, kažu, da se odmah podvrgne časovima kineskog jezika, pošto su joj dosad komande izdavane na engleskom.

Seoba „Bajne orhideje” se, po mnogim analitičarima, može uzeti za simbol opšte „pretumbacije”: sve većeg transfera globalne (pre)moći iz Vašingtona u Peking. „Kosooki”, kako u žargonu belci nazivaju pripadnike žute rase, pristižu „nosonje”, kako Kinezi u svom žargonu označavaju uzorke bele rase. Drugim rečima: „iskosa gledano” „dugonosi” postepeno „obaraju nos” koji se donedavno dizao „do nebesa”…

Kina je, odnedavno, najveći izvoznik, ove godine bi mogla da postane i najveći uvoznik, računa britanski Institut za ekonomska i društvena istraživanja i prognozira da bi za deset godina ona mogla čak da od SAD „preotme” titulu „najveće privrede” na svetu. Dogodi li se to, mnogo toga više neće biti onako kako smo navikli, sugerišu hroničari.

Povodom takvih nagoveštaja, katastrofičari predviđaju da ćemo „svi raditi za šaku pirinča i kupusa”, antiamerikanisti oduševljeno poskakuju, vlasti poljuljanih a sirovinama bogatih teritorija prizivaju kineske investitore… Pojavila se i vest da će Grčka u nezavidnoj situaciji (koja potvrđuje važnost stare izreke „dužan kao Grčka”) zatražiti, što je Atina demantovala, da američki finansijski gigant posreduje u Pekingu da otkupi atinske obveznice u iznosu od 25 milijardi evra. Već su u širokom opticaju verzije po kojima Kina „uleće u prostor” koji „ne pokrivaju dovoljno” ni njujorški Volstrit, ni američki programi, ni međunarodne finansijske institucije.

Uz sve to, pristigli su raporti da Kina i usred globalne finansijske krize beleži visok godišnji privredni rast od 8,7 odsto, sa ubrzanjem u poslednjem tromesečju od 10,7 procenata. Izveštaj Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), koja okuplja mahom najimućnije nacije, prognozira da bi taj azijski džin mogao da pretekne SAD i afirmiše se najvećim obimom industrijske proizvodnje.

Zemlje kao što su Kina i Nemačka ne bore se za to ko će biti drugi u svetu, već koriste slabosti Amerike da je preteknu, upozorio je sunarodnike, nedavno, šef Bele kuće Barak Obama. Ali, dodao je, „neću dopustiti” da SAD izgube prvo mesto.

Niko pre četiri decenije nije pomišljao, bar ne među „nosonjama”, da bi Kina mogla da se ispostavi kao glavni ekonomski pa i strateški konkurent Americi u 21. veku. Peking se upustio i u unosne poslove sa zemljama koje su, po Vašingtonu, rizične po svetski poredak, kao što su Iran, Venecuela, Sudan… Ekipi predsednika Hu Đintaoa prebacuje se i da je ubrzanim razvojem najmnogoljudnije nacije izazvala poskupljenja energenata, čime je usporen razvoj ostatka sveta. „Kineske kompanije će nastaviti da u inostranstvu pomno pribavljaju rudu gvožđa, ugalj, naftu, bakar i zlato”, izjavila je hongkonška specijalistkinja Đing Ulrih pekinškom listu „Čajna dejli”. Istim posredstvom je pekinški ekspert Li Luhui precizirao da će se „koncentrisano delovati prema energetici u Južnoj Americi i centralnoj Aziji, kao i prema afričkim riznicama metala”.

Jednovekovna dominacija SAD može biti svrgnuta i sve će se promeniti, sluti analitičar londonskog „Indipendenta”. Mnogi od nas ne mogu u to da poveruju, dodaje, možda i zato što „nas primorava da preispitamo našu ubeđenost o globalnom liderstvu zasnovanom na važnosti severnoameričko-evropskog konsenzusa za demokratiju, tržišnu ekonomiju, vladavinu zakona itd”, i zaključuje da je „sve teže opovrgavati” da je u toku promena u rasporedu globalne moći. U prilog ponajviše Azijatima kao što su, međusobno podozrivi, Kina i Indija.

Kao ključno se ispostavlja pitanje: Kako to da u nesporno dominantnom kapitalizmu najviše jača sila kojom vlada „opoziciona mu” Komunistička partija (Kine). Mogući odgovori bi mogli da se sažmu u formulu: Kina je dala prednost tradiciji i pragmatičnom konfučijanizmu (poslušaj starijeg i po zvanju i po imanju i po uzrastu) nad modernijim, ali u njenom slučaju, „kontraproduktivnim” ideološkim usijavanjima, i ukomponovala dvostruku diktaturu – komunističke politike i kapitalističkog industrijskog procesa.

Pri tom se dva humanistička minusa uklapaju u matematičko pravilo, po kome „minus puta minus daje plus”. Lično bih mnogo više voleo isti rezultat ali kao ishod množenja pluseva – demokratije, pravne države i tržišta.

Ali, ko pita mene i sve nas. Prevladava konkurencija u kojoj se, na žalost, humanistički minusi boduju kao „sistemski plus”.

Posebno me čudi da kapitalistički sistemi maksimalno ulažu u komunistički sistem i da on potom postaje najveći zajmodavac najvećoj sili kapitalizma. Izgleda kao „tante za kukuriku”. Rekordnim spoljnotrgovinskim suficitom, postignutim jevtinom robom jevtine radne snage, komunisti olakšavaju održavanje socijalnog mira i sebi i spoljnom, klasično kapitalističkom, klijentu, koji se obavezuje da ih neće, bar ne „preterano” i „kontraproduktivno”, uznemiravati primedbama za nedemokratičnost ustrojstva.

Drugim rečima u sve „iskošenijem” pogledu skraćuju se „dugi nosevi”. Više bi mi se svidelo da i „kosooki” i „nosonje” unaprede ostala čula pa da, tako, jedni druge bolje čujemo, osetimo i uopšte shvatimo, makar ne bili skloni „ni da se pogledamo, ni da se omirišemo”.