Posle Beograda, krećem u klasiku

Konačno, posle nastupa po regionu, u okviru „Furija” turneje na kojoj predstavlja album „Ako se to zove ljubav”, Toni Cetinski prvi put dolazi u Beograd... Za više od dve decenije karijere postao je jedan od najcenjenijih pevača na prostoru bivše Jugoslavije, „delio” je scenu sa veličinama kakve su tenor Hoze Kareras i američki pevač Majkl Bolton, dve večeri zaredom nastupao je u londonskom „Rojal Albert holu”… Sigurno je da ima onih koji su se zaljubili uz njegovu muziku i baš na Dan zaljubljenih Toni Cetinski stiže u Beogradsku arenu.

O tome hrvatski pevač u razgovoru za „Politiku” priča:

– Koncert u Beogradu je veliki izazov, ima veze sa mojim pesmama, a i simbolika je u igri. Ali, nije nam to bila namera. Pošto su već svi gradovi bivše Jugoslavije videli taj program i produkciju, došlo je vreme da i Beograd to vidi. Znam da imam publiku u Beogradu, da me prate i mislim da sam posle 20 godina karijere zaslužio jedan takav koncert u Srbiji.

Ne plašite se veličine Beogradske arene?

Ne bojim se, jer moje srce je veliko i otvoreno i koliko god ljudi da bude znam da će doći otvorenog srca. Napravićemo najbolje što možemo, završiti turneju i onda krenuti u neku drugu priču.

A da li je ta priča u vezi sa albumom klasične muzike koji ovih dana snimate?

Jeste. Meni se, posle dueta sa Hozeom Karerasom i Majklom Boltonom, pružila prilika da radim nešto novo – album klasične muzike. Da nisam sarađivao sa Karerasom do toga ne bi ni došlo. I dan-danas ne mogu da verujem koliku privilegiju sam imao da radim sa takvim imenima. Kroz druženje sa njima potvrdila se moja teza da su najveći ljudi ujedno i najjednostavniji. Oni se ne druže i ne pevaju sa mnom iz kurtoazije. Sve ovo što mi se desilo je kao san koji se nisam usudio da sanjam.

„Ako nemaš šta pametnije da radiš, onda treba da pevaš”… Da li Vam je, zaista, to otac poručio davnih dana?

Ne, to je bila šala. Ja sam imao tu sreću da su me moji podržavali u svemu, jer potičem iz muzičke porodice. Nisu od onih koji bi me, kada bih im rekao da se bavim muzikom, pitali: Čime se ti zaista baviš?

Vaša omiljena grupa je, na iznenađenje mnogih koji prate Vašu karijeru, AC/DC. Da li biste se jednoga dana oprobali i u takvom, tvrđem žanru?

Da, to je još jedan san koji već dugo sanjam, ali koji mi se, nažalost, nije ostvario. Obećao sam svojoj porodici i prijateljima da ću se pozabaviti rokom, jer je to moja najveća ljubav. Kada bi mi Angus Jang jednoga dana svirao kao gost na albumu, to bi za mene bio kraj karijere. Posle toga, više ništa ne bih morao da uradim!Učestvovali ste i na humanitarnom koncertu u čast rođendana pokojnog Tošeta Proeskog…

Ne znam koliko bi trebalo da traje ovaj intervju da bih mogao da kažem šta sve osećam prema Tošetu Proeskom. Ja, kao i moje kolege, osećam se pozvanim da završimo ono što je on započeo.

Hrvatski muzičari često gostuju u Srbiji, ali da li tu postoji reciprocitet, odnosno da li srpske zvezde jednako gostuju kod vas, i koliko ima istine u tome da je u Hrvatskoj u modi srpski folk?

Reciprocitet možemo posmatrati isključivo individualno. Najveće zvezde iz Srbije, koje imaju šta da kažu, uvek mogu da dođu i da računaju na punu Arenu u Zagrebu. Čola je najbolji primer. Neki jesu opterećeni predrasudama, ali mislim da postoji balans. Međutim, ono što se ovde sluša od folk izvođača verovatno ne slušate ni vi. Ja samo znam da se u Hrvatskoj sluša nešto užasno loše, i to nije dobro. Sigurno i u tom folk svetu postoji nešto što odskače kvalitetom. Ja nemam ništa protiv niti jednog muzičkog usmerenja, niti vere, ni nacionalnosti, ali mora da postoji minimum kvaliteta!

Jelena Koprivica