Dors: Zapali me

Za Boba Prečeta, producenta televizije Si-Bi-Es, 17. septembar 1967. bio je verovatno jedan od najtežih dana u karijeri. U zadatak mu je palo da ugosti grupu Dors koja je tih nedelja prosto harala američkim etrom. Naizgled, posao kao i svi prethodni. Postojao je samo jedan „mali” problem. Kompozicija „Zapali me“ („Light My Fire“), koja je tih dana bila veliki hit i koju je grupa trebalo da izvede u šou-programu čuvenog Eda Salivena, sadržala je stih: „Devojko, više od ovoga ne možemo da uzletimo“ („Girl, we couldn’t get much higher”).

Po mišljenju Prečeta, ovo je malo isuviše „mirisalo“ na upotrebu narkotika, te je članovima grupe predloženo da tekst malo „ublaže“, da ga prilagode američkoj puritanskoj publici i – cenzorima. Momci su se složili, održana je i proba sa izmenjenim stihom.

A onda je krenuo prenos uživo, i sve se pretvorilo u – košmar. Džim Morison je nonšalantno otpevao „Devojko, više od ovoga ne možemo da uzletimo...“.

„Ne smete to da mi radite... za mene ste mrtvi... ovaj šou nećete raditi više nikada“, penio je Prečet. Ed Saliven je bio šokiran. Toliko da Morisonu nije hteo ni ruku da pruži... Ali, nova stranica američke rok istorije već je bila ispisana.

Kako je naveo rok analitičar Čarli Džilet, te 1967. američki autori su konačno pokazali da njihova muzika po kreativnosti može da se nosi sa britanskom. Predvodnici ovog talasa bili su upravo Dorsi, kao „psihoseksualno teatralni i, estetski, direktno suprotstavljeni publici“, kako stoji u knjizi autorke Mari Korp: „Pucajte na pevača, muzička cenzura danas“.

Grupu su sačinjavali pijanista Rej Manzarek, gitarista Robi Kriger, bubnjar Džon Densmor i pevač i tekstopisac Džim Morison. Od samog početka smatrani su za kontroverznu, ali i uticajnu grupu. Sam Džim Morison se tokom kratke karijere (preminuo je 1971) uzdigao do istinske ikone rokenrola.

„Zapali me“ je bio prvi veliki uspeh Dorsa. Kompozicija je nastala prema skici gitariste Krigera koju su razradili, praktično, svi članovi grupe. Interesantno je da je originalno izvođena u čak tri različita trajanja – puna verzija u dužini od 7:05 minuta našla se na albumu „Dors“, za radio je, uglavnom, korišćena verzija duga 4:40 minuta, dok je za potrebe singla skraćena još više – na 2:52 minuta.

O istinskom kvalitetu „Zapali me“ najbolje kazuje podatak da ju je na svoj repertoar stavilo na desetine pevača i pevačica – kako onih iz sveta džeza, tako i onih naklonjenih pop muzici. Slepi gitarista i pevač Hoze Felisijano je za svoje izvođenje 1969. čak dobio najprestižniju godišnju muzičku nagradu – Gremi.

Uz „Zapali me“, tačnije uz njen tekst, važan je još jedan bizaran podatak. Američki proizvođač automobila „Bjuik“ poželeo je da je iskoristi u reklamne svrhe, ali uz nešto promenjen stih – „Hajde, Bjuik, zapali me“ („Come on, Buick, light my fire”). U odsustvu Morisona ostali članovi grupe su dali svoj pristanak. Međutim, kada je saznao za dogovor koji se u potpunosti kosio sa njegovim umetničkim stavom, Morison je prosto poludeo. Pozvao je rukovodstvo „Bjuika” i najavio da će, ukoliko emituju takvu reklamu, javno, na sceni i pred televizijskim kamerama, maljem razlupati jedan od njihovih automobila.

Pretnja je urodila plodom, a „Zapali me“ je nastavila da plamti iskrenošću do današnjih dana.