Sto godina za modernizaciju Rusije

Od našeg dopisnika
Moskva, 4. februara – Do kraja dvadeset prvog veka Rusija treba da stupi u NATO, predsednički mandat treba da se skrati na četiri godine, mediji da budu slobodni, da se formira „pravi” višepartijski sistem, rasformira ministarstvo unutrašnjih poslova i federalna služba bezbednosti (FSB), a armija da se organizuje „isključivo na dobrovoljnoj osnovi”...

To su samo neki od predloga koje je juče Medvedevu uputio Institut za savremeni razvoj koji važi za savetodavno telo ruskog predsednika. Potpisali su ga Igor Jurgens, direktor Instituta koji se smatra vođom liberalnog krila u predsednikovom okruženju i ekonomista Evgeniji Gontamher koji je, predstavljajući izveštaj, rekao da je on napravljen na osnovu niza diskusija u kojima su učestvovali stručnjaci iz svih oblasti.

Po već ustaljenoj praksi, Institut suprotstavlja predsednika i premijera jednog drugom, pa se ističe da je predloženi plan kontrapunkt „zastarelom” programu „Jedinstvene Rusije” pod nazivom „Strategija 2020” koju predstavlja Putin i zasniva se na članku Medvedeva objavljenom nedavno pod nazivom „Rusijo, napred”, u kome se poziva na modernizaciju zemlje.

Današnju situaciju u Rusiji eksperti Instituta nazivaju složenijom nego što izgleda, pa predlažu predsedniku da se obračuna sa „vladajućom elitom koja sabotira reforme”, da potpuno zameni kadrove u najvišem rukovodstvu zemlje, a da prema slobodi ide svim metodama, „ne isključujući i silu”.

Novi „modernizacioni skok treba napraviti u uslovima kada se mnogo toga oslanja na inerciju i trulo je, počev od konjunkture na tržištu sirovina, a zaključno sa odnosom prema politici i uverenošću vlasti u svoju sposobnost da upravlja svešću naroda”. Uprkos tome, šanse postoje, smatraju autori izveštaja i podsećaju na iskustvo s kraja prošlog veka kad se zemlja „okrenula na drugu stranu u vrlo kratkom roku i skoro bez krvi”. Ukoliko ne bude tog skoka, mogući su ekonomski kolaps, konzervativna zaostajanja u tehnologiji, socijalna napetost zbog nemogućnosti države da ispunjava svoje socijalne obaveze, duboka politička kriza, gubitak pozicija na međunarodnoj sceni i značajno smanjenje broja stanovnika.

Ekonomska modernizacija se može obaviti samo uz političku jer „modernizacija postindustrijske epohe nije moguća u uslovima neslobode”, a politička modernizacija podrazumeva, između ostalog, i vraćanje na sistem da narod bira gubernatore i senatore. Umesto sadašnjih sedam partija trebalo bi da ih bude oko 20 ali u suštini bi se na vlasti smenjivale dve – ostale bi bile nešto kao sateliti. I tako redom – Rusija će, ako se sve to ostvari, biti članica ili cenjeni partner svih međunarodnih organizacija uključujući i NATO, a u Evropi će se bezbednost osiguravati na osnovu sporazuma „Helsinki 2”, Gruzija će se vratiti u Zajednicu nezavisnih država koja odlično funkcioniše... Uz to, Rusija će biti privlačno tržište rada ne samo za gastarbajtere nego i za povratak „mozgova”, naučnika koji su je napustili u poslednjim decenijama. Učešće države u ekonomiji biće samo 30 posto, a inflacija 3, rublja će biti konvertibilna...

Prvi komentatori ovog u najmanju ruku neobičnog plana ističu da Jurgens i Gontamher, iako se pozivaju na predsednikov zahtev za reforme, ne poštuju ni njegove odluke – upravo je Medvedev nedavno predložio produžavanje predsedničkog mandata sa četiri na šest godina. Upravo je on izjavio da se neće vraćati na raniji način biranja gubernatora. Iako se zalažu za formiranje službe za očuvanje Ustava, predlažu meru koja ga direktno krši – inicijativa da se senatori biraju, direktno je suprotna ruskom Ustavu, a konstatacija da situacija zahteva „ne mirno nagovaranje nego oštro delovanje protiv onih koji se suprotstavljaju”, ne odgovara predsednikovom stavu da je Rusiji potrebna evolucija a ne revolucija.

Komentatori skreću pažnju i na činjenicu da idilična slika Rusije u budućnosti koja se zasniva na izmenama političkog sistema više asocira na haos Jeljcinovog doba ili bar na Ukrajinu danas, nego na uređene zemlje Evrope.

Autorima se zamera da im je jedini cilj da posvađaju političke elite oko dva lidera Rusije, umesto da se ozbiljno bave planovima za modernizaciju zemlje, što se ilustruje podatkom da u njihovim planovima nema ni mehanizama za postizanje cilja, niti se navodi koje bi ga snage mogle realizovati.

Zato će, valjda, i biti potrebno 100 godina da se predloženi plan ostvari.

Ljubinka Milinčić