Sve ćemo sami platiti

Ulazak Srbije u NATO pruža određene pogodnosti, ali ima i neke loše strane. To je karakteristično i za ostale zemlje koje su mu već pristupile.

NATO je bez sumnje veoma značajna organizacija. Ulazak u NATO je složen i dugoročan projekat, ali i velika obaveza. Zbog toga je bitno da se sagleda šta se dobija, a šta gubi ulaskom u NATO, kao i to da li postoji neko treće rešenje.

Postojeća neutralnost takođe ima pozitivne i negativne strane. Postoje iskustva drugih neutralnih zemalja koje su istovremeno i članice Evropske unije.

Srbija ima savremen vojnoškolski sistem sa tradicijom dužom od 150 godina, ima fabrike naoružanja i opreme, a pre svega ima dobro obučen profesionalni vojni kadar i kvalifikovane stručnjake u vojnoj industriji.

Osnovne pogodnosti pristupa NATO-u za Srbiju mogu biti: brže približavanje Evropskoj uniji i drugim međunarodnim i regionalnim organizacijama i institucijama i integracija u političke, ekonomske, monetarne i druge asocijacije; neutralisanje ili bar ublažavanje negativnih efekata koje ispoljavaju neki centri moći; uključivanje u procese odlučivanja u sistemu kolektivne bezbednosti u Evropi; poboljšanje odnosa sa susednim zemljama članicama NATO-a, lakše korišćenje dostignuća nauke, tehnike i tehnologije.

Na planu odbrambenog jačanja zemlje obezbeđuje se veća javnost u planiranju nacionalne odbrane i u procesu donošenja budžeta kroz demokratsku kontrolu odbrambenih snaga; unapređuju se vojni odnosi sa zemljama NATO-a radi zajedničkog planiranja, obuke i vežbi i nabavlja savremeno naoružanje i vojna oprema.

Moguće nepogodnosti su: eventualni nesporazumi na unutrašnjem planu pod uticajem dugogodišnje izolacije i sećanja na agresiju NATO-a; nedefinisan stav NATO-a o konačnom statusu Kosova i Metohije, koje je upravo pod okriljem NATO proglasilo nezavisnost; pogoršanje odnosa sa Ruskom Federacijom; unutrašnji antagonizam u vezi sa poimanjem nacionalnog identiteta zbog gubljenja dela suvereniteta; stepen garantovane bezbednosti nije uvek pouzdan; nedovoljnost i neredovnost obećane ekonomske pomoći; postoji mogućnost marginalizacije sopstvenih oružanih snaga i vojne industrije.

Mala je verovatnoća za nabavku i dobijanje najsavremenijeg naoružanja i vojne opreme. Poznato je da više od trideset hiljada američkih preduzeća egzistira isključivo od vojnih ugovora, a da ih najmanje pet puta više zavisi od rada na osnovu vojnih ugovora. Oni iznose na tržište svoje rezerve čak i ako to pojedinim zemljama nije potrebno.

Treba naglasiti da će prihvatanje nove i savremenije tehnologije i naoružanja biti obaveza Srbije i da će Srbija za to morati da odvoji značajna finansijska sredstva.

S obzirom na stanje opreme i naoružanja, nabavku je trebalo izvršiti mnogo ranije, jer u poslednjih dvadeset godina na tom planu nije gotovo ništa urađeno. Bez obzira na teškoće, trebalo je ulagati u odbranu.

Iz dosadašnjih rasprava o ulasku u NATO može se uočiti da su stavovi potpuno suprotstavljeni. Kreću se od ubeđenja, političke i ideološke opredeljenosti do obaveza koje su pojedinci preuzeli u promociji evroatlantskih integracija.

U svakom slučaju, pristup je potpuno navijački i bez stvarnih argumenata. Međutim, ulazak u NATO nije utakmica koja traje određen period (meren minutima) i gde su se prisutni unapred odlučili za suprotstavljene strane u zavisnosti od toga za koji tim navijaju.

Na kraju, ne bi trebalo ignorisati ni inicijativu dvesta javnih ličnosti o sprovođenju referenduma o pitanju ulaska u NATO, tim više što su neke važne odluke za narod donošene mimo volje tog istog naroda.

Doktor vojnih nauka