Nema selektivne neutralnosti

Primeri nekoliko drugih zemalja EU koje su odabrale partnerski odnos sa NATO-om, ali ne i puno članstvo potvrđuju da je moguće definisati sopstvene okvire za ostvarivanje saradnje, ali i da članstvo u EU nije uslovljeno prethodnim pristupanjem NATO-u, kako se srpskoj javnosti često objašnjava. To znači da Srbija i te kako ima mogućnost izbora, što je i pokazala usvajanjem rezolucije o vojnoj neutralnosti i odlukom da program Partnerstvo za mir bude okvir saradnje sa NATO-om.

Međutim, umesto ispolitiziranih nadmudrivanja o tome da li će vladajuća koalicija u tajnosti uvući Srbiju u NATO bilo bi mnogo efikasnije zatražiti parlamentarnu i javnu diskusiju, gde bi konačno bilo usaglašeno šta pojam vojne neutralnosti podrazumeva u kontekstu Srbije, koji su njeni konkretni ciljevi i koja su strateška opredeljenja. Do sada je proklamovana neutralnost isuviše često tumačena proizvoljno i u skladu s političkim potrebama, što ostavlja utisak da vlasti ne znaju u kom pravcu sprovode bezbednosnu i spoljnu politiku zemlje.

Donosioci političkih odluka imaju obavezu pred sopstvenim narodom da definišu i promovišu nacionalne interese na odgovoran, pragmatičan i vrednosno objektivan način, što znači da će zahtev za neutralnošću Srbije u njenom pozicioniranju prema vojnim savezima i potencijalnim bilateralnim partnerima imati smisla jedino ukoliko isti princip bude primenjivan dosledno, bez selektivnog tumačenja neutralnosti zasnovanog na emotivnom prosuđivanju i istorijskom pamćenju. Ako je jedna od osnovnih bojazni eventualna reakcija Rusije usled približavanja Srbije NATO-u, sve tvrdnje o tradiciji neutralnosti i nepripadanju blokovima postaju bespredmetne.

Istorijska zaostavština jeste bitna, no ne bi se reklo da je Rusija brinula o mišljenju i osećanjima Srba kada je 2002. godine pristupila Savetu NATO – Rusija, bilateralnom telu kroz koje ostvaruje saradnju sa NATO-om na različitim nivoima – od zajedničkih vojnih vežbi, razmene obaveštajnih podataka, preko bezbednosnih konsultacija, diskusija o nuklearnom naoružanju, do borbe protiv terorizma. Rusija je, u okviru Partnerstva za mir, 2005. potpisala Sporazum o statusu snaga, koji podrazumeva punu saradnju oružanih snaga Rusije i NATO-a na strateškom, operativnom i taktičkom nivou. Sem toga, Rusija godinama ima svoju vojnu kancelariju pri Vrhovnoj komandi NATO-a, nastojeći da i time maksimalno iskoristi beneficije ovog partnerstva. Za Srbiju bi bilo bolje da učini isto, te da u skladu sa sopstvenim nacionalnim i bezbednosnim interesima, što pre ostvari status tzv. napredne članice programa Partnerstvo za mir.

S obzirom na to da će tokom 2010. godine biti aktuelna debata o izradi novog strateškog koncepta alijanse, bilo bi mudrije da se Srbija sa mnogo konstruktivnijim pristupom uključi u ovu, ali i ostale debate o pitanjima i izazovima kolektivne bezbednosti, kao i u dalji razvoj ruske inicijative za novi međunarodni sporazum o bezbednosti.

Odluka o budućoj saradnji sa NATO-om je isuviše kompleksno pitanje da bi se o njemu odlučilo jednostavnim ,,da” ili ,,ne” na referendumu. Pre referenduma neophodno je sprovesti konkretne bezbednosne i ekonomske procene i ostvariti konsenzus na nacionalnom nivou. A za to je, osim vremena, potrebna i dobra volja i spremnost da se savremena bezbednosna kretanja sagledaju iz realističnije perspektive, te da se nacionalni interesi zaštite pomoću jasno definisane nacionalne strategije. Rusija je svoje interese već zaštitila.

Izvršni direktor fonda „TransConflict Serbia”