Šta me pitaš za kulturu

Kultura je u procesu tranzicije jako marginalizovana, pokazalo je četvrto istraživanje iz projekta „Politika i svakodnevni život“,o ulozi kulture u procesu tranzicije. Rukovodilac ovog projekta dr Zagorka Golubović kaže da je cilj ovog poslednjeg istraživanja iz 2009. bio da se ustanovi kako građani doživljavaju kulturu i koliko je kultura prisutna i značajna za njihov i društveni život. Istraživanjem putem intervjua bilo je obuhvaćeno 150 ispitanika iz 10 gradova Srbije. Odgovori anketiranih zabeleženi su na ukupno 1.600 stranica.

Kakav jestav ispitanika premakulturi?

Na osnovu odgovora, uočavaju se tri opcije. Prvu smo označili sa „osmišljeni život“. To su odgovori građana koji smatraju da je kultura jako značajna za osmišljavanje i njihovog privatnog i društvenog života. Oni nastoje da budu aktivni učesnici u kulturnim događajima, i to ne samo onim iz takozvane zabavne kulture. Drugi kod su „konzumenti kulture“, oni koji kulturi ne daju tako veliki značaj, ali posećuju povremeno pozorišta, bioskope, neke estradne koncerte, tj. oni su samo potrošači kulture.

Treća grupa je najbrojnija, nazvali smo je „goli život“. To su oni koji kažu: „Šta me pitaš za kulturu, nemam mogućnosti da se bavim kulturom. Nemam para za kulturu“, ili „Kultura me uopšte ne interesuje“. Oni smatraju da je kultura nešto bez čega se može živeti, kao nešto spoljašnje. Ove ispitanike možemo, uslovno rečeno, svrstati u dve podgrupe. Ima onih koji bedno žive i jedva preživljavaju. Oni kažu šta me pitaš o kulturi kad jedva preživljavam. Druga podgrupa su oni koji kulturu shvataju kao ispraznu zabavu, kao estradnu kulturu, kao pripadnost gomili. Kultura im služi samo da se „opuste“ od umora ili stresova, ili da se uključe u masu koja učestvuje u ispraznim zabavama, da bi doživeli neko prividno zajedništvo.

Prethodna tri istraživanja su iz 2001, 2003. i 2006. godine. Šta se u tom periodu, od prvog istraživanja do ovog iz 2009,promenilo u stavovima ispitanika?

Najviše optimizma je bilo 2001. Ali već tada je bilo i nezadovoljstva zbog neispunjenih obećanja. U istraživanjima iz 2003. i 2006. nada se gubi, a sve više registrujemo razočaranje i nevericu da idemo pravim putem, čak da je izneverena „revolucija“, da nije došlo do diskontinuiteta. Naročito je 2006. dominiralo shvatanje da „ništa ne valja“, da je „sve kao što je i ranije bilo“. Od 2003. ispitanici su počeli da ukazuju na lošu privatizaciju „koja uništava privredu i društvo“, „ostavlja prazan prostor u industriji“, čak vodi u „dezindustrijalizaciju“. U ovom najnovijem istraživanju iz 2009. nezadovoljstvo takođe postoji, ali ispitanici pominju i naša prevelika očekivanja. Takođe, vrlo jasno kažu šta bi trebalo promeniti i akcenat stavljaju na probleme u vezi s privatizacijom i na odnos vladajućih struktura prema građanima. Ističu da građane „vlast ne uzima u obzir“ i da to pokazuje da još nismo stupili na sigurno tle demokratije.

Jedno od pitanja je bilo i kako građanishvataju kvalitet života?

Jedna grupa, ona prva, kaže da ne može sve da se svede isključivo na zaradu i na obezbeđenje materijalnih uslova, već uključuje i kulturne uslove, mogućnost razvoja, obrazovanje itd. Smatraju da je pojam kvaliteta života mnogo kompleksniji i da se ne svodi samo na životni standard. Drugi, tzv. konzumenti kulture, navode, međutim, da je i ova kultura, kakva postoji, turbo-folk, estradna itd, zadovoljavajuća. Treća grupa („goli život“), koja sve svodi na materijalne uslove, kaže: kakva kultura, treba prvo privreda da se unapredi. Kao da su privreda i kultura suprotstavljene i kao da je kultura manje značajan sektor, jer kultura se i u društvu shvata sektorski. Oni kažu: bez kulture mogu da živim, bez novca ne mogu.

Čime objašnjavate to toliko isticanje značaja ekonomije u odnosu na kulturu?

Ima u tome uticaja neoliberalne ideologije koja smatra da ekonomija rešava sve. Zanemaruje se činjenica da je kultura sastavni deo svakog elementa života. Ali to shvatanje proizlazi iz dominantne politike u društvu. U toj politici kultura je stvarno marginalizovana, a ekonomija je sve (bar po programu države). To se vidi i po dominantnoj ulozi ekonomista u javnom životu. Naučnika iz drugih oblasti apsolutno nigde nema, gotovo svuda su ekonomisti. Kao da ekonomija može da postoji bez kulture (pravila, normi, principa, ideja). Loše izvedena privatizacija u Srbiji jedan je od pokazatelja da ni ekonomija ne može bez određenih vrednosnih principa i kulture, jer se tada otvara prostor za mešetarstvo, korupciju, propadanje privrednih resursa.

Da li su ispitanici i iz ovog najnovijeg istraživanja nezadovoljni uslovima svog života?

Oni su i danas nezadovoljni, ali više nema jednoznačnih odgovora, nego kažu ipak se nešto promenilo, pa nabrajaju čime jesu a čime nisu zadovoljni.

Čime su zadovoljni?

Kažu, na primer, to da na izborima menjamo vlast, da se ipak bolje živi i, što je interesantno, kažu da ima dosta kvalitetnih kulturnih ponuda, naročito u gradovima kao što su Novi Sad, Beograd itd. Ali i dodaju: skupe su te stvari. A onda navode, vrlo precizno, čime su nezadovoljni. Kontinuitet u tom pogledu je loša privatizacija koja se i dalje sprovodi na isti način uprkos katastrofalnim rezultatima: uništena privreda, upropašćena preduzeća...

Koje demokratske vrednosti ističu sagovornici iz 2009?

Tu takođe ima promena, jer populacija iz najnovijeg istraživanja više nego ranije prepoznaje demokratske vrednosti, ističe slobodu, autonomiju, solidarnost, potrebu da jedni drugima pomažemo, da je najvažnije da roditelji deci pruže ljubav i da ih osamostale za život.

Uočili smo i promenu u oceni ko je odgovoran za sadašnje stanje u društvu. U ranijim istraživanjima (2001–2006) skoro unisoni odgovori su bili: odgovorni su političari, pa i konkretno, Koštunica, političari na vlasti. Danas oni počinju da se pitaju da li su i sami odgovorni jer, kažu, ako mi nismo odgovorni za ono što činimo, onda to teško možemo očekivati i od drugih.

Mislim da se može reći da danas građani daju promišljenije odgovore i da realnije gledaju na stvarnost i na svoje mesto u njoj.

--------------------------------------------------

Porodica ispred vojske i crkve

Zanimljiva je promena u stavu ispitanika o najvažnijoj instituciji u društvu. U prethodnim istraživanjima (2001–2006) bile su to vojska i crkva. A u ovom najnovijem, kaže dr Zagorka Golubović, na prvom mestu je porodica. S tim što se u javnosti manipuliše ocenom da je crkva najvažnija institucija. Naime, iako su skoro svi ispitanici odgovorili da su religiozni, kad smo ih pitali šta pod tim podrazumevaju rekli su: slavimo Božić, Uskrs, dakle religioznost se svodi na običajnost. Ali veliki broj ispitanika razlikuje veru od crkve kao institucije. I kažu da je crkvi opao dignitet jer pretežno brine o novcu, a ne o verskim principima.