Kuća koje nema

Jedan belobradi starac živi u trošnoj pozemljuši na uglu dve ulice na Vračaru. Kuća mu je stoletna, drži se o trošnom drvenom kosturu, zidovi su bolme –  ispunjeni sa nešto kamena i necelih cigala. Okružena spratnim zgradama, doima se niža nego što jeste, kao da nije u ravni ulice, utonula i ukopana poput zemunskih lagumica. Namesto jednog prozora stoje daske, ponegde umesto crepa – limene table pritisnute kamenom. U neograđenoj bašti rastu tri živa drveta, između njih obešen je luk konopca za veš.

Iz dimnjaka, možda jedinog u okolini, vije se beli dim, kakva god da je – kuća ima ognjište.          

Kada se spuste vrućine, starac sedi u hladovini, leđima naslonjen na stablo drveta. Zimi samo promeni naslon, svije se uz zid kuće, uvek s nekim poslom u rukama. O jeseni čisti lišće, nedugo zatim sneg sa strehe koju može dohvatiti rukom. Priča sa drugima, sam sa sobom, peva. Pozdravlja poznanike i prolaznike, gosti pse lutalice. Vedar, kao da se preneo iz vremena drevnih kiničara, ima koliko uspeva da nađe – i to mu je dovoljno.

Izgleda kao beskućnik, ali to nimalo i ni po čemu nije. Zapravo, srođen sa svojom sićušnom kućom i baštom, uživa u bogatstvu koje ne deli ni sa jednim od svojih, naizgled mnogo imućnijih komšija. Živi, kao i oni, nedaleko od pijace, blizu parka, trgovina, pošte, škola, nadomak doma zdravlja. Njegov dom, uz to, pruža povoljnosti za koje se u stegvama urbanizacije daje čitavo bogatstvo: otvoreno nebo usred grada, osunčanost, provetrenost, zaklonjenost od vetra, širinu pogleda, miran komšiluk, dobre veze, sklonjenost od buke... Ipak, sa starcem se niko od suseda ne bi menjao, možda samo neko okretan u pretvaranju njegovih deset u više od hiljadu kvadrata za što više porodica.

Starca i njegov dom prate sažaljenje, čak i prezir okoline, i onaj odbojni pogled kojim se gleda na bezmalo sve prizemnice u centru Beograda. U tome najotvorenije prednjače oni koji se svaki dan penju u teskobu istovetnih, jednako raspoređenih soba. Oni koji kroče istim putanjama iz obdanice u noć, od kuhinje do kupatila, od trpezarije do terase, ako su te sreće da je imaju. Stanari višespratnica sa rednim brojem sprata umesto imena („onaj sa petog”, „sa trećeg”), čiji prozori gledaju u tuđe prozore. Vlasnici pogrešnog ali stamenog uverenja da je neminovnost, bezmalo povlašćenost gradskog načina života zajednica svakodnevne povezanosti sa susedima, neosunčanost, neprovetrenost unutrašnjih dvorišta, nevidelost neba.

(/slika2)A starac je bez premca najviđeniji stanar u čitavom kraju,  nepotčinjeni  glasnogovornik posebnosti  i individualne slobode.

Njegova kuća, kao po Vitruvijevim poukama, leži na zdravom, povisokom mestu, gde je retko magle, mraza i pripeke, okrenuta delu neba koji nije ni hladan ni vreo; rastvorena prema bašti koja nosi stambene vrednosti veće od svake čestice obzidanog i natkrivenog prostora.

Ona čak sledi i udžbenički nauk o tome kako vrtom nadomestiti ono što je propušteno u unutrašnjosti, kako stan spontano i zakonomerno proširiti u spoljašnjost u skladu sa različitostima dokolice, radnog i stambenog zadatka.    

Opstojeći kao čudom u sadašnjici, opkoljena lažnim brižnicima, preduzetnicima i agentima, prezrena u tranzicijsko doba, starčeva kuća zapravo i ne postoji. Njena prava i jedina stvarnost je ono šta umesto nje može biti i šta će umesto nje biti. Ta izvesnost je tvrđa od onih nekoliko zdravih cigala u njenom zidu.

U proceni njene vrednosti nimalo ne učestvuje ono što bi moralo biti najvrednije – kvalitet života njenog stanara. O njenoj sudbini još davno je odlučila već dugoveka filosofija egalitarizma i kolektivizma, zasnovana na sve trošnijim temeljima zajedništva i saradnje, jednakosti među ljudima.

Ostareli modernistički imaginarijum pretočen u generalne i detaljne urbanističke planove, dogmatski oveštao u umovima mnogih koji o budućnosti Beograda misle i odlučuju.

Kao da drugog ili bar srednjeg puta ne može biti. Ipak, ona još stoji da ukaže na veličinu prirodne veze ljudske egzistencije i kuće, ma kakva ona bila; da pruži dokaz da se siromaštvo i bogatstvo ne mogu meriti ruševnim zidovima i kadama od mramora, jer oni nisu, kako je podučavao starčev duhovni predak Antisten, ljudima u kući, već u duši.

Starac nosi dve daske i zviždi.