Šta čita Srbija (3)

Zlatko Paković: Kad govorimo o trivijalnoj književnosti, da li podrazumevamo i treš-književnost pod tim pojmom? Da pomenem Habjanovićku i Draškovića, koji su kruna srpske treš-književnosti. S druge strane, poslednja knjiga Isidore Bjelice, „Moj deda Luj Viton“... To je treće izdanje?

Isidora Bjelica: Za tri meseca.

Paković: Vi u tom romanu, najpre, prepoznajete jednu obrazovanu spisateljicu. Ja bih ga nazvao „bagatelom“, u muzičkom smislu tog termina. Jednostavnost, lakoća, humor. Isidora piše bagatele. „Luj Viton“ je mogao da nastane pre 20, ali ne i pre 40, ili 30 godina. Vrlo interesantno. To može da čita neko ko uopšte ne mora da prepozna ironiju. To je knjiga o fetišizmu, u kojoj uopšte nema kritičkog diskursa, u smislu, sad ćemo da pljujemo fetišizam. Naprotiv, to je fetišizam predstavljen iznutra, sopstvenim sredstvima. I vi možete da je čitate potpuno obrlaćeni tim fetišizmom, bez ikakve...

Bjelica: Ironijske distance.

Paković: Tačno, bez ironijske distance, da se time oduševljavate, da kažete, i ja hoću da nabavim jednu torbu Luj Viton, jer, evo, shvatam da je to jedino što životu, ovakvom kakav je, daje smisao. Pred vama iskrsava taj svet iznutra, u svojoj čežnji. Kad junakinji ukradu u Barseloni torbu, isprazne je i bace u kontejner, a prosjakinja je odatle iskopa, junakinja kaže, vratite mi, molim vas, platiću vam, a prosjakinja odgovori: ali ja sam se decenijama molila da mi Gospod da ovakvu torbu! To je moglo da bude napisano tek posle Dejvida Linča i „Divljih u srcu“. To je ta vrsta fine, trivijalne literature. Bez ikakvog nanosa patetike. S druge strane, imate patetične knjige, kakve piše, na primer, Mirjana Bobić-Mojsilović. Zatim i polupismene pisce. U poređenju s „bagatelama“, to je kao da uzmemo raštimovan klavir, organizujemo koncert u Beogradskoj filharmoniji, pijanista jedva da zna note, a na kraju kažemo: slušali smo nešto što dostiže stvaralaštvo Stravinskog... Ima, naime, onih koji za „Doktora Arona“ govore da je to književni učinak dostojan Bulgakova i Borhesa.  Kod Marka Vidojkovića, na primer, unutar žanra, nalazimo zaprepašćujuće inkoherentnosti. U novoj knjizi on nabraja koliko je glavni junak, je li, povalio...

Marko Vidojković: Pre svega, koliko ima ljudi na planeti.

Paković: Jeste. To je prvo. Ima velikićevski početak. „Via Pula”. Ne znam da li si čitao taj roman.

Vidojković: Srećom nisam.

(/slika2)Paković: Velikić najpre taksativno navodi podatke o junaku. Kod Vidojkovića na početku romana nalazi se rečenica o tome kako je nastao glavni junak. Kaže se: „Nastao sam u zagrljaju k.... i p.....”. Tu je greška. Kod Isidore Bjelice imate uspostavljen fetišistički odnos. Sobarica spava sa torbom glavne junakinje, a kad ova pomisli da joj je torba ukradena, kaže: ovde je reč o petogodišnjem ljubavnom odnosu. To je tačan ton, u stilu „bagatele“. Reč zagrljaj ne može da stoji, u jednom pornografskom pokušaju, uz reči za polne organe. Može da stoji, recimo, „u davljenju”, „u okršaju p.... i k....“.

Vidojković: Meni je baš zagrljaj.

Paković: Bitno je kako se piše i to je suština ovoga o čemu pričamo, a ne o čemu se piše. Kako, a ne šta. Nema trivijalnih tema. Ti kažeš na jednom mestu, to su stavili na reklamu, „godišnja doba sam zavoleo, pa se s njima j....“.

Vidojković: „I ona j... mene”.

Paković: „I ona j... mene, naročito me j... jesen. J... me, pa me rastura.“ Tu se treba potruditi, ako čoveku to već ne ide od ruke, i naći izraze u skladu sa osećanjem sveta kakvo se tu hoće izraziti. Reči mogu biti vulgarne, ali stil ne sme biti prostački.

Vidojković: Ja mislim da su to baš pravi izrazi. Okej, ovo nije u Vladušićevom fazonu. I to mi je kul da se nekom ne dopada, isto je super kada se nekom dopada. Stvar je samo u tome da meni šljaka i da su to meni prave reči. Vama, tebi nisu.

Paković: Jesmo li na „vi“ ili na „ti“, odluči se.

Vidojković: Pa ne znam s kim pričam. Ne znam šta da ti kažem.

Svetislav Basara: Evo, imam trivijalnu temu. Tip osuđen na pravdi boga, prolazi kroz kalvariju. Čovek može da napiše i „Proces”, a može i „Sudiju” Vuka Draškovića. Nije potpuno isto, ali hajde.

Bjelica: Potka ne može biti slučajna. Pisci žele da šokiraju...

Paković: E, to nam je donela trivijalna književnost. Oslobodila je pisca i mesijanskog poslanja i toga da on ima nekakvu misiju.

Bjelica: Pisac već sam ima ironijsku distancu prema sebi.

Paković: Postoje, doduše, pisci treš-literature koji sebe smatraju izabranima. Ljiljana Habjanović-Đurović je direktan glas božji.

Basara: Izabrao je Ljilju.

Bjelica: Kažu da gospođa svaki roman koji u religioznoj fazi napiše, odnese da odleži kod sv. Vasilija Ostroškog. Ne mogu da smislim pretenciozniju hiperkič situaciju od toga da vam rukopis odlažu pored moštiju.

Paković: To je već privatna stvar.

Bjelica: Ali, to je uzeto kao proces pri nastajanju dela.

Basara: Problem je što gospođa hoće da je svrstaju pored Andrića.

Bjelica: I čeka Nobelovu nagradu.

POLITIKA: U Basarinoj knjizi „Sveta mast” ima detalj u kojem se Dobrica Ćosić podvrgava ritualnom mazanju svinjskom mašću. Posle je pisac rekao da nije posebno ponosan na taj momenat. Da li bi to moglo da se okarakteriše kao trivijalno?

Basara: Ne, to je uspeo detalj. Nisam ponosan na neke druge delove iz te knjige, ali to je odličan deo. Smatram tu knjigu pamfletom, samim tim i trivijalnom, sa tom namerom je i pisana.

Bjelica: I trivijalna tema može biti obrađena na elitan način.

POLITIKA: Lik oko kojeg se plete radnja Bjeličinog romana „Srpkinja” je Milica Stojadinović Srpkinja, o kojoj je Milica Mićić Dimovska napisala „netrivijalni” roman „Poslednji zanosi MSS”. Je li to replika na njenu knjigu ili ne?

Bjelica: Mene interesuju intimno prezreni ženski tabui. Dugo se bavim ženama i ženskim heroinama, pisala sam i o Mileni Pavlović Barili i o Isidori Sekulić. Uvek me interesuje tabu, ono što tad nisu hteli da objave. Zašto je Isidora Sekulić morala da spali rukopis, koji je pesnik izvršio tu defloraciju nad njom? Zašto je Anica Savić Rebac izvršila samoubistvo?

Basara: Ja moram da krenem, izvinite.

Bjelica: A kako ti i tast komunicirate? To je zanimljiva literarna pozicija. To su tri pisca u kući. On, Vida i Brana.

Basara: Ma, ja nemam problema ni sa kim, van teksta. Ni sa kim se ne svađam.

POLITIKA: Tabu teme teoretičari više pripisuju umetničkoj, nego trivijalnoj fikciji koja, kažu, varira stereotipe. Ima li u našoj pop književnosti razaranja tabua ili je to želja za šokiranjem, skretanjem pažnje publike, recimo, i kroz jezik psovki?

Vidojković: Ja upotrebu psovki zaista ne vidim kao rušenje tabua.  

Tatjana Rosić: Postoji nešto što se zove tabloidizacija kulture, rekla bih i književnosti.

Bjelica: Kod nas su guslari imali ulogu tih tabloidizatora, ako hoćete, u 18. veku.

Paković: Bilo je guslara koji su pevali i elitističke pesme.

Rosić: Može segovoriti o raskrinkavanju tabua, da bi, u stvari, pojačali i osnažili tabu. To je prividna detabuizacija u epohi koja se odlikuje snažnim konzervativizmom i ponovnim uspostavljanjem patrijarhalno-nacionalističkih vrednosti. Od načina na koji će biti obrađeni neki tabui, poglavito oni vezani za status autorki u srpskoj književnosti, zavisi hoće li cela ta priča imati istinskog uticaja na našu kulturu. Isidora Sekulić je dobrovoljno izabrala, još za života, da dela u senci muškog autoriteta i platila je za tu svoju odluku neverovatno visoku cenu. O odluci je i sama ostavila zapise ali izgleda da je odluka nije spasla poniženja koja je htela izbeći.

Bjelica: I spalila je roman.

(/slika3)Rosić: Popularna kultura može da se smatra, s jedne strane, kao udovoljavanje vladajućem ukusu, postojećim tabuima i zabranama društva, a, s druge, smatra se da ona na izvestan način ima subverzivnu ulogu i oslobađa od autocenzure. Teorija popularne kulture oscilira između ta dva stava. A operacija detabuiziranja statusa autorki u srpskoj kulturi je ozbiljna operacija i tiče se mogućnosti istinske društvene promene. U popularnoj kulturi, i književnosti, najopasnije je upravo to što se može stvoriti privid društvene pobune i društvene promene, dok se, zapravo, ništa ne menja ili postaje, čak, mnogo gore nego pre navodne detabuizacije. S druge strane, institucije društvenog i kulturnog sistema naučile su da ovu prividnu promenu asimiluju neverovatnom brzinom – tako da se mora biti jako obazriv sa načinom detabuizacije određenih tema ako ih zaista želimo otvoriti za novo čitanje. Način na koji su određene teme obrađene u popularnoj književnosti kod nas, i na taj način senzacionalistički lansirane u javnost, zapravo kontaminira ideju promene i onemogućava da se te teme obrade ozbiljno, kritički... Štaviše, vi se više ni ne možete vratiti na detabuizaciju tih tema, one su medijski potrošene i govore vam, opet preko medija, da su već obrađene, a niko ih nije ozbiljnije kritički ni razmotrio...

Bjelica: Mislim da nijedna knjiga nema tu moć.

Rosić: Navešću primer. Neko dođe i kaže: „Pa šta hoćete, žene su najprodavanije”. One su na vrhovima bestseler lista domaćih naslova. Time se hoće reći da su žene, valjda, konačno dobile prostor u srpskoj književnosti. A to nije istina. To što su Ljiljana Habjanović-Đurović, Vesna Radusinović, Mira Bobić-Mojsilović ili Isidora Bjelica prodavanije od nekih autora srpske književnosti, ne znači ništa za status autorki u srpskoj kulturi. To što su prisutne u medijima i na tržištu izgleda kao društvena promena, kao oslobođenje. A nikakvog oslobođenja nema, jer većina tih spisateljica i dalje podržava i predstavlja idealni tip patrijarhalne žene, kako u svojim tekstovima, tako i u medijima. To nije promenilo ništa u smislu simboličkog značaja, u smislu institucionalnih pozicija autorki poput Judite Šalgo, Mirjane Novaković, Milice Mićić Dimovske, Danice Vukićević, Nine Živančević, Snežane Žabić… Koji auditorijum u Srbiji zna da imamo mnogo vrlo kvalitetnih autorki izuzetnog književnog dara i značaja koje pišu, takođe, vrlo uzbudljivo. A kritičari žele da podiđu trivijalnoj književnosti koju pišu žene i kažu: „Aha, to je u stvari ono što žene inače pišu!” Žene, međutim, ne pišu samo to. Žene pišu različito, drugačije i bolje od onoga što se može zaključiti na osnovu bestseler lista plasiranih u našim medijima...

Bjelica: Postoji intelektualni prezir prema treš obrascima i diskursima i ja to razumem i poštujem. Ili, da ti nije mesto u emisiji ako tu nisu magistri i doktori nauka. Ali, bez toga ti ne možeš u ovu, ovu, ili ovu kuću, i ne možeš da imaš tu vrstu pažnje. Verujem da to ne može da osujeti tvoju estetiku, poetiku ili obrazovanje, i da si prinuđen da penetriraš u treš medije.

Rosić: U Hrvatskoj spisateljice koje pišu popularnu književnost fleksibilnije promovišu sebe i svoje tekstove, one se pojavljuju kao vrsta novih pop heroina.

Vidojković: Meni ne izgleda da je bilo kome u ovoj državi zanimljivo da žene, recimo, ostanu konzervativne. Mislim da je fora u tome da jedna ekipica deluje na sitnijem, individualnijem nivou.

Rosić: Stvari je teško promeniti. Da podsetim, gej-lezbijan parada nije održana. Šta se desilo posle 2000? To je ona politička promena o kojoj si ti pisao.

Vidojković: Desilo se posle 2008, kada su Dačić i Tadić ušli u koaliciju, tad se vrlo desilo. Tad je došlo do prave promene u ovoj zemlji. Došlo je do vrlo bliskog približavanja Evropskoj uniji.

Rosić: Da li je to ona promena i borba o kojoj si ti pisao u „Kandžama”?

Vidojković: Ja sam baš to pričao, kako treba pomeriti ideale. Ono što sam pričao u „Kandžama” je rezultat jedne šarene laže koja nam je nametnuta od devedesetih. I nisam znao kako će da se završi, jer volim da me pisanje dovede do toga da vidiš kolika si ispao budala i da prestaneš to da budeš. Po meni je neodržavanje gej parade vrlo očigledan projekat državne bezbednosti. Ja sam više zamerio gej populaciji koja po difoltu treba da bude puna razumevanja. Ona pre svega treba da ima razumevanja prema ovoj sredini i njenoj tradiciji. 

Rosić: Moj prijatelj, apsolutni protivnik održavanja gej parade, pričao mi je isto to, šest meseci pre zabrane, da gej i lezbijska zajednica ne sme da vređa Srbiju.

Vidojković: Ne da ne smeju da vređaju Srbiju, nego treba da budu pametniji od te sredine. Individualac, naročito iz marginalne seksualne grupe, mora da bude pametniji od čopora, koji će da juri da ga bije i ubije. Meni je to zaličilo na unapred režiranu klanicu.

Rosić: Ja sam te pitala, Marko, da li imaš osećaj da se u našem društvu desila promena? Nabolje?

Vidojković: Naravno.

Rosić: A pri tom, obrasci se jako teško menjaju. Možeš da promeniš političku vlast, ali kulturni obrazac teško.

Bjelica: Ja sam imala jako pozitivno iskustvo s mojim romanom „Ljubav u Tunisu”, koji opisuje ljubavne veze Andrea Žida. Roman je otišao u dvadesetak hiljada primeraka, šira populacija zaista počinje da prihvata gej odnos, to je nešto što može da bude stavljeno u putopisno-ljubavni roman. I to treba raditi kroz sve medije, i elitne i populističke. 

Rosić: Slažem se, ali i dalje mislim da živimo u jednoj maloj zajednici, u kojoj je jako teško promeniti kulturne običaje i obrasce uprkos političkim promenama – zato sam i pomenula gej paradu. A ono što si ti Marko rekao, prosto ne mogu da verujem da si ti to rekao.

Vidojković: Vidiš koji duks ja nosim i koji šal imam? „Beogradski sindikat” duks i „Zvezdin” šal. Ja imam tu privilegiju da znam vrlo dobro obe strane. Kada znaš vrlo dobro obe strane...

Rosić: Ne postoje samo dve strane.

Vidojković: Pričamo o ovima koji treba da budu prebijeni i onima koji biju. Sa jednima se slikam za kalendar, a od ovih drugih nosim duks, i jedni i drugi me u jednom trenutku zamrze. Zato što je sve mnogo crno-belo, a kada bi ih stavio za sto, bili bi totalno kul. Problem je što se gej-lezbo populacija zloupotrebljavala. Ovo nema veze sa književnošću, ali znam tačno u čemu je stvar.