Političari, razum i emocije

Niko nije savršen i ljudski je grešiti. Ali, ako se propusti u ponašanju ili mišljenju iznose u javnost bez imalo kritičnosti, onda je to zabrinjavajuća pojava.

Zanimljiva je izjava psihijatra Jovana Marića: „Otkud vam ideja da je Velimir Ilić u javnosti poznat kao konfliktna ličnost. On je izuzetno topao, emotivan, otac petoro dece, spreman svakome da pomogne“.

Ilićeva „izuzetna toplina i emotivnost“ je brutalno pokazana u javnosti više puta. Takođe, koja je to osobina „otac petoro dece“. Kada bi postojao kriterijum po kome je dozvoljeno imati decu, možda bi svet bio humaniji.

Moja prva asocijacija na „spreman svakom da pomogne“ je bila: dobro bi bilo da ne odmaže.

Od Jovana Marića, profesora psihijatrije i etike, ne očekuje se da svojim željama maskira bilo čiji opis, makar on bio i obožavani vođa.

Narod odavno zna da postoje dvostruki aršini, za nas i za vlast. Možda i nije neobično što stečeno znanje ponekad može da se upotrebi u korist sopstvene štete. Svet je čudnovata pozornica na kojoj svako od nas igra ulogu koju je odabrao.

Tužna sam zbog neukih dobrih ljudi koji ponekad bezuslovno veruju autoritetima.

Milorad Mirčić filozofski razmišlja: „Pitanje je da li je neko isprovociran ili ne“. Za Miloradovu informaciju: bik u areni se provocira na crveno, a za čoveka se očekuje da se ponaša civilizovano, izuzev ako je psihički kompromitovan.

Ako nečiji miran ton i uljudno ponašanje, bez obzira što je izgovoreni sadržaj opažen kao provokacija, dopusti nekome da se oseti životno ugroženim (a milionski auditorijum može potvrditi da nije), pa se fizičkim nasiljem brani pred milionskim auditorijumom toliko da ekipa ljudi mora da ga savladava – narod misli da preti opasnost od takvih vođa.

Milorada Mirčića važno je informisati da doživljaji kao i događaji imaju ono značenje koje im dajemo. Nizak stepen frustracione tolerancije utiče na to da je osoba „tempirna bomba“. Kako uspostaviti ravnotežu između osećanja koja ne doprinose zdravlju i dobrih međuljudskih odnosa? Kako pronaći pravu meru između onoga što želimo da uradimo i onoga kako treba da se ponašamo?

Odnos između razuma i emocija je tema koja se proučava vekovima. Jedna pretpostavka je da osoba nije odgovorna za svoje ponašanje dok je pod uticajem intenzivnih jakih emocija. Po tom shvatanju, emocija je razarajuća aktivnost. Francuski filozof Paskal je pisao da „srce ima razloge koje razum ne može shvatiti“. Tako jaka emocija savladava rasuđivanje i volju. Na primer, slepa ljubomora može imati za posledicu zločin iz strasti. Srećom, kada je Velja udario novinara nije imao pištolj.

Verovatno zato postoji deset starozavetnih zapovesti, radi pokušaja obuzdavanja, potčinjavanja i pripitomljavanja jakih emocija – ne ubij, ne kradi...

Drugo shvatanje jeste da emocije doprinose prirodnom načinu rešavanja problema. Na primer, ljutnja često plaši druge i čini da učine ono što osoba traži od njih. Tuga često donosi i olakšanje.

Bez obzira na to koje vam je stanovište bliže, dok deca ne savladaju lekciju o kontroli emocija, bilo bi korisno političare naučiti toj veštini, da bi dali bolji primer narodu, i da bi im se verovalo.

specijalista medicinske psihologije