BELE TRAKE
Iako nije običaj da reditelji pišu filmske kritike i daju sud o svojim kolegama, ovoga puta ću napraviti izuzetak. Razlog za to je više nego snažanutisak koji je na mene ostavio film Mihaela Hanekea „Bele trake”. Delo je ne samo umetnički brilijantno nego mi je, možda, dalo odgovor na pitanje koje me proganja čitavog života: kako je moguće da jedna tako civilizovana zemlja, kakva je bila Nemačka, koja je svetu podarila najveće mislioce, pisce i kompozitore, padne tako nisko u – fašizam? Kako je došlo do nezapamćenog sunovrata sa nebeskih visina Geteovog duha u ambis nacističke klanice? Šta se to desilo pa su „Čarobni breg” zamenili koncentracioni logori? Zašto se to odigralo baš tamo?
Napravljeno je mnogo studija o nastanku fašizma, na tu temu je napisan priličan broj drama, o tome je snimljeno više filmova ali mi se, gledajući „Bele trake”, učinilo da mi je najzad istina pukla pred očima. Pokušaću da to objasnim.
Priča počinje 1913.godine u malom selu na severu Nemačke nizom događaja koji su svi odreda svirepi i misteriozni. Otkrivaju se i žrtve neobjašnjivih strahota: to su uglavnom izvitoperene i agresivne osobe, naročito surove prema sopstvenoj deci. Oni čine većinu u toj selendri; nekolicina onih koji predstavljaju dobre i normalne ljude gube bitku sa onima koji, u ime ko zna čega sve, zlostavljaju svoje potomke.
Naslov filma se odnosi na simbol nevinosti i čistote. Zbog niza sasvim bezazlenih disciplinskih prekršaja kojesu njegova deca načinila lokalni protestantski sveštenik ih kažnjava tako što im za ruke vezuje bele trake. One bi trebalo da ih podsećaju na doba čednosti koje je, po njegovom mišljenju, za njih nepovratno izgubljeno. Jadnu decu on nemilosrdno šiba,a sina u pubertetu tim istim trakama noću vezuje za krevet. I ostali meštani na razne načine maltretiraju svoju decu, pokušavajući da nasilnim putem ožive nekakav ideal čistote i savršenstva koji postoji samo u njihovim glavama. Istovremeno se povećava broj neobjašnjivih, zlokobnih događaja…
Na kraju ove sumorne priče, misteriju neobjašnjivih nesrećnih slučajeva u malom selu sa severa Nemačke u predvečerje Prvog svetskog rata autor ne otkriva. Iako se da zaključiti kako iza užasnih zbivanja stoje zlostavljana deca, Haneke to samo nagoveštava. Za njega su istorija i ljudska priroda nepristupačni, neobjašnjivi i on ostavlja samo mogućnost da su budući nacisti odrasli na ogorčenosti i frustracijama iz sopstvenog detinjstva.
Haneke nam ipak jasno daje do znanja kako koreni fašizma u bilo kojoj državi, a posebno u Nemačkoj s početka 20.veka, leže u bolesnom stanju osnovne ćelije društva – porodice. Završavajući film sa vešću o atentatu u Sarajevu autor „Belih traka” nam sugeriše kako su svetski ratovi, koji su ubrzo usledili, predstavljali nastavak baš te bolesti, samo u većim razmerama. Kroz analizu porodičnih odnosa u nekoj zabiti Nemačke on prikazuje težak poremećaj sistema vrednosti društva i prevlast nasilnog nad razumnim, u čemu će nacistička ideologija uskoro pronaći plodno tle za svoj procvat. Na kraju postaje jasno kako fašizam u Nemačkoj nije tek tako osvanuo jednog jutra 1933, sa dolaskom Hitlera na vlast, već da je taj događaj pripreman godinama, desetlećima, možda i duže.
„Bele trake” otkrivaju kako nasilje u porodici, tako prisutno i u nas, može biti preteča mnogo širih i zastrašujućih procesa u društvu. Jer zlostavljanje kod zlostavljanog rađa želju za osvetom koja se ispoljava novim – zlostavljanjem. Ono se iz generacije u generaciju umnožava i jednoga trenutka izlazi iz okvira porodice, zatvoreni krugovi postaju sve širi i širi, sve dok na kraju ne preplave čitave slojeve društva, čitave nacije.
„Bele trake” govore o tome kako fašizam u svome korenu nije političko pitanje već pojava koja se rađa u intimi spavaće sobe. Tek kasnije, kada kućni teror izađe na ulicu on dobija nacionalna, politička, verska obeležja – postaje ideologija. Ali počinje tu, tik pored nas…
reditelj