Oprezno sa brojkama

Tokom rata u BiH 1992–1995. u nekim zemljama na Zapadu jačala je kampanja sa mnogo neistina i podmetanja o Srbima kao ,,lošim momcima”. Novinar Piter Brok je analizirao 1.500 tekstova iz 1992. i objavio (u časopisu ,,Forin polisi”) da je odnos bio 40 prema jedan u prilog Muslimana.

O Srebrenici je Ratko Mladić govorio francuskom pukovniku Patriku Bariou, u septembru 1995. u Banjaluci, a ovaj je to ispričao u Hagu, kao svedok odbrane Slobodana Miloševića. Priča glasi: u Srebrenici je jula 1995. bilo oko 40.000 stanovnika, od toga oko 25.000 žena, dece i staraca i svi su oni bezbedno autobusima prevezeni u Tuzlu. Od zarobljenih vojnika 28. divizije izdvojeno je oko 750, pa je 500 pušteno, a 250 zatvoreno u Zvorniku i moguće je – streljano. Oko 15.000 pripadnika divizije su izvršili proboj prema Tuzli uz veliku borbu i uz mnogo žrtava. Srpska vojska je imala 500 poginulih, a muslimanska 1800–2000. (Sve ovo je u saglasnosti s podacima koje je generalni sekretar UN dostavio u izveštaju Savetu bezbednosti.)

Prema Dž. R. Šindleru, u knjizi ,,Nesveti ratnici”, Naser Orić je s grupom oficira aprila 1995. povučen na kurs i nije se više vraćao i tako je Srebrenica ostala bez najsposobnijih oficira.

Osman Suljić, predsednik Predsedništva Srebrenice, uoči napada srpskih snaga, 9. jula 1995. pismeno je molio Aliju Izetbegovića da im pomogne. Izetbegović im nije odgovorio.

U isto vreme u Tuzli je bio Drugi korpus Armije BiH i njegovi oficiri su bili u radio-vezi s vojnicima koji su se probijali i slušali njihove pozive za pomoć, ali iz Sarajeva nije bilo naređenja da intervenišu.

Sara Flaunders u knjizi ,,NATO na Balkanu” piše kako je istražni tim UN izvestio 24. jula da među izbeglicama u Tuzli nisu mogli da nađu nijednog svedoka zločina. Hjubert Viland, lični izaslanik Visoke komisije UN za ljudska prava, bio je sa istražnim timom u Tuzli i Srebrenici i u razgovoru sa velikim brojem izbeglica nije pronađen nijedan svedok zločina.

Posle smrti Slobodana Miloševića, Momir Bulatović je u intervjuu ,,Novostima” rekao da se u Dejtonu u novembru 1995. uopšte nije govorilo o Srebrenici, a na pitanje da li je Alija Izetbegović pomenuo Muslimane, rekao: ,,Ne”, dodajući: ,,Da je tamo bilo sedam hiljada žrtava ne bi 30 odsto svih izbeglica koji su prešli Srbiju bili Muslimani”.

Milivoje Ivanišević u knjizi ,,Srebrenica jul 1995.” piše da su u memorijalnom centru Mezarje – Potočari od marta 2003. do jula 2006. sahranjene 2.442 identifikovane osobe, od kojih je 916 bilo u biračkom spisku za izbore 1996, za 87 osoba je sudskim rešenjem utvrđeno da su umrle prirodnom smrću, a 88 je umrlo ili stradalo pre jula 1995. Imena svih osoba su navedena u knjizi. Navedena su i imena 3.287 ubijenih Srba sa područja Srebrenice (1992–1995), od kojih su 293 žene i desetoro dece do 12 godina.

Beogradski patolog dr Ljubiša Simić, po zadatku Haškog tribunala, obradio je 2.212 stradalih. Od toga su streljane 584 žrtve, a od artiljerijske vatre je poginula 421 osoba.

S obzirom na to da su i poslanici Evropskog parlamenta usvajajući rezoluciju o Srebrenici izneli stavove da ,,dosadašnje istrage ne dozvoljavaju potpunu rekonstrukciju događaja u Srebrenici i oko Srebrenice” treba biti vrlo oprezan u daljem razmatranju ovog pitanja.

Pukovnik JNA u penziji