Novac u „veš mašini"

Novac pokreće svet – otpevala je Lajza Mineli u mjuziklu „Kabare”, a u slučaju Darka Šarića, trenutno jednog od najtraženijih begunaca sa Interpolove poternice, moglo bi se reći da je to kokain. On je osumnjičen za organizovanje međunarodne kriminalne grupe švercera kokaina iz Latinske Amerike u Evropu, sa decenijskim iskustvom. Podsetimo, vrednost samo jedne pošiljke kokaina od 2,1 tone, koja je zaplenjena i dovodi se u vezu sa ovim klanom, je oko 150 miliona dolara.

U međuvremenu, spisak Šarićeve imovine, one koja se posredno i neposredno vodi na njega, sve je duži. Na njemu je nekoliko privatnih vila i kuća, zemljište, novac na računima u nekoliko banaka, ali i ugostiteljski objekti, kazina, kafići, klubovi i preduzeća.

Rečju, školski primer pranja novca, odnosno njegove legalizacije. Za ovaj „posao” kriminalci angažuju finansijske stručnjake da za njih maskiraju i unosno ulažu prljavi novac.

Pranje novca, kako za „Politiku” objašnjava Miroslava Milenović, profesionalni član Američke asocijacije ovlašćenih specijalista za pranje novca i istražitelja prevara, podrazumeva njegovo ubacivanje u legalne tokove. Školski, to bi značilo da postoje tri faze – ulaganje, premeštanje i raslojavanje i na kraju integracija. U praksi, ove faze su najčešće pomešane, a nekada se odvijaju i dve faze zajedno.

– U privatizaciji novac može da se pere na različite načine. Ukoliko se, recimo, u fazi privatizacije kupuje preduzeće za ulogu „bojler” kompanije, odnosno kompanije koja će prikupljati prljav novac, glavna odlika takvog načina kupovine je da preduzeće prestaje da radi, radnici se šalju na prinudne odmore... Međutim, kada se pogledaju finansijski izveštaji tog preduzeća, stiče se utisak da ono vrca od privredne aktivnosti. U takvu „bojler” kompaniju, prljav novac se upumpava najrazličitijim mehanizmima i dalje se distribuira bankarskom sistemu zemlje u kojoj je ta privatizacija urađena – objašnjava Milenovićeva.

U drugom slučaju, navodi naša sagovornica, kompaniju u privatizaciji kupuju potpuno nepoznata preduzeća, konzorcijumi, fondovi, čija su sedišta na dalekim ostrvskim mestima i gde se kupoprodajna cena isplaćuje novcem za koji niko nema interesa da proveri poreklo.

– Podsetiću, da je pre samo nekoliko godina jedan od ministara u tadašnjoj, a i u sadašnjoj vladi, izjavio da je svaka privatizacija u Srbiji dobrodošla i da je bolje da je ima, pa ma kakva ona bila, te da je maltene nepristojno i pitati za poreklo novca – napominje Milenovićeva.

Zanimljivo je da je do ofšor destinacija, naravno ukoliko imate keš, moguće stići uz pomoć nekoliko klika mišem na Internetu. Postoje sajtovi sa nebrojeno mnogo kompanija koje će, za nadoknadu od nekoliko hiljada evra i skeniranu overenu fotokopiju pasoša, napraviti ofšor firmu. Ovakva firma zapravo služi za nedozvoljene transakcije, prikrivanje pravih vlasnika i porekla kapitala, koji dalje ulazi u legalne tokove.

Miroslava Milenović kaže da su „opšte poznata mesta za pranje novca svuda u svetu, pa i kod nas, garaže za parkiranje automobila, automehaničarske radnje, antikvarnice, galerije slika, radnje sa skupom ekskluzivnom robom, kazina, kockarnice, noćni klubovi, kafići, restorani... praktično, sve ono gde se sliva „keš”.

–Naša poreska uprava juri fiskalne račune i da li je taj račun registrovan u knjigama i plaćen porez. San svakog perača novca je da bude cenjeni poreski obveznik. Prema tome, svi objekti koje smo gore naveli su prazni, cene su ogromne, nije jasno ko tu pazari, jede ili se zabavlja... Kada bi, recimo, danima beležili ko u njih ulazi i kada bi zabeleženo ukrstili sa prijavljenim prometima, videla bi se nenormalna razlika. Izgledalo bi kao da se ceo Beograd hrani u tim restoranima, ali su začudo oni uvek poluprazni. To nije odlika samo ugostiteljskih objekata, već sve što vole mladi vole i kriminalci, pa tako istraživanje i ukrštanje realnih i naduvanih prihoda je jednako zanimljivo i jedino moguće ako se želi otkriti pranje novca – ocenjuje naša sagovornica.

Srbija, prema mišljenju Milenovićeve, ne odudara od regiona u kome se nalazi.

– S obzirom na ratove u devedesetim, zatim na tranziciju u kojoj se nalazimo već više od deset godina, kriminalizovano društvo, nejake i neizgrađene institucije – pranje novca je postao unosan hobi, čak i posao i obaveza kriminalaca. U Srbiji ne nedostaju zakoni, već nedostaje politička volja za njihovom neselektivnom primenom – ocenjuje naša sagovornica.