Preispitivanja Mihaila Markovića

Malo je onih koji odista poznaju veliko, enciklopedijsko i šezdeset godina građeno delo filozofa Mihaila Markovića (1923–2010), ali je mnogo onih koji o njemu sude, sa lakoćom i isključivošću koja ide od najvišeg uvažavanja i poštovanja pa do krajnjeg osporavanja i omalovažavanja. Jedni njegovo delo vide kao neponovljiv i dosledan teorijski i praktički angažman za istinu i slobodu, za istinsku ljudsku zajednicu, a drugi kao promašen politički poduhvat. Ovi drugi se uopšte i ne bave pitanjem o utemeljenosti Markovićevih filozofskih i teorijskih stavova i o povezanosti njegovog političkog angažmana sa njima. On je shvaćen i osporavan, naprosto, kao politički protivnik!

A reč je o Mihailu Markoviću, čoveku čiji je celokupni teorijski i praktični poduhvat vezan za nastojanje da se afirmiše istinska kritička kultura u vremenu sveopšte apologije postojećeg i zatiranju emancipatorskih interesa i nada. U najobuhvatnijem razgovoru o svojim idejama (u filozofskom časopisu Theoria, 1983), filozof je svoj osnovni zadatak video kao angažman „za sintezu evropske humanističke tradicije, građanskih demokratskih tekovina i tradicionalnih socijalističkih aspiracija”! On tu sintezu ne razume kao prost zbir raznorodnih elemenata i ne pribegava uprošćenoj formuli „socijalizam plus demokratija”, već tradicionalne socijalističke aspiracije razume kao doslednu radikalizaciju prve dve tekovine i, ma koliko to izgledalo paradoksalno, kao mogućnost njihove istinske realizacije!

Takav program i angažman izazivali su, međutim, ne malo podozrenje, osude pa i onemogućavanje filozofove delatnosti, baš kada je ulazio u svoj stvaralački zenit. Zalaganje za „građanske demokratske tekovine” ranije je vodilo sumnjičenju da je „prozapadni” i u svojoj zemlji nepodoban mislilac, a kasnije je, zbog zalaganja za „tradicionalne socijalističke aspiracije”, onemogućavan i u zemlji i u inostranstvu (kao angažovani i „nepopravljivi socijalista”, „nacionalista”, „ideolog” i sl.).

Sve kritike, raznoliki pritisci i progoni nisu, međutim, pokolebali Markovića u njegovim uverenjima i delovanjima. Ostao je nedostižna mera doslednosti, samosvojnosti, istrajnosti, vernosti svom opredeljenju i kritičkom držanju, kakvu naša sredina jedva da poznaje. Bio je primer jedinstva dela i karaktera i otelovljenje angažovanog filozofa i intelektualca u vremenu kada se olako govori o kraju filozofije, o „smrti filozofa”, kada se umesto filozofa priziva „javni intelektualac”, stručnjak koji javno prodaje svoje usluge za potrebe sveobuhvatne manipulacije i proizvodnje poželjnog ili nepoželjnog „imidža” (baš poput „javnih” prodavačica ljubavi ili kakvih drugih usluga!).

Marković je svedočio, ne samo nekim svojim tekstom, već celokupnim delom, da je „dostojanstvo za kritičkog mislioca isto toliko važno koliko i um, strast prema svojim ubeđenjima i građanska hrabrost”. Činio je to do poslednjeg dana i poslednjeg daha (naročito predano na tribini koju je vodio u SANU).

            *  *  *  *

Delo M. Markovića je jedan od temelja naše novije filozofije i nesumnjiv prilog svetskoj filozofiji dvadesetog veka. Osam opsežnih tomova njegovih Izabranih dela iz 1994. g. nisu summa, već samo deo filozofovog stvaralaštva. U poslednjim godinama usledilo je još šest novih knjiga, a isto toliko je ostalo u pripremi. Brojna izdanja na velikim svetskim jezicima i širom sveta, od Meksika do Kine, svedoče o ugledu njihovog autora i o delovanju njegove misli. Impresivna je lista univerziteta širom sveta na kojima je delovao, značajnih organizacija kojima je pripadao, projekata na kojima je sarađivao, filozofa i naučnika sa kojima se susretao i raspravljao o najvažnijim problemima filozofije i savremenog sveta. U „Filozofskim susretima” on primećuje da se, od velikana filozofije dvadesetog veka, nije susreo samo sa Hajdegerom i Lukačem! Skoro da ni stručnjaci za savremenu filozofiju nisu čuli za sva imena filozofa koji su bili Markovićevi sagovornici. Ostavio je dragocena svedočanstva o susretima sa onim najznačajnijim među njima, a reč je o A. Ejeru, B. Blanšaru, B. Raselu, Ž. P. Sartru, L. Kolakovskom, H. Markuzeu, K. Poperu, G. H. Rihtu, E. Fromu, R. Karnapu, A. Šafu, N. Čomskom, E. V. Iljenkovu, L. Goldmanu, K. Kosiku i R. Koenu. Ostali su neobjavljeni razgovori sa Blohom, Habermasom, Kvajnom, Nejgelom, Tarskim, Gudmanom, Lakatošem, Rortijem, Patnamom, Dejvidsonom, Apelom, Kambaertelom, Strosnom, Kripkeom, Tejlorom, Miro Kvasedom, Avinerijem, Bungeom, Ingardenom, Edelom, Bernsteinom, Hintakom, Kučuraduom i dr.

Pomenuta otvorenost prema drukčijim mišljenjima obeležava Markovićevo držanje od njegovih početnih koraka u filozofiji. Velika je zabluda misliti da je njegova generacija, prva koja je stasala posle Drugog svetskog rata, bila zatvorena u marksistički vidokrug. Upravo je okrenutost evropskim filozofskim tokovima podstakla njeno brzo sazrevanje i afirmaciju. Kada se mladi i svestrano zainteresovani Marković opredeljivao između JNA (gde je već bio kapetan), šaha (gde je bio kapiten i igrač reprezentacije) i filozofije (koju je bio tek završio) – izabrao je filozofiju i posvetio se logici. Doktorirao je sa ambicioznim radom Formalizam u savremenoj logici i počeo svoju akademsku karijeru. Ali, izgradivši svoje marksističko polazište u kritici staljinističke revizije filozofije, otišao je u London na specijalizaciju. Tu je, u sasvim drukčijoj filozofskoj sredini, proveravao valjanost svog shvatanja logike i filozofije i svoju osposobljenost za raspravljanje filozofskih problema. Stečeno iskustvo je ostavilo duboki trag ne samo na Markovićevo bavljenje filozofijom, već i na krug njegovih saradnika u Beogradu. Čak se govorilo o Markovićevom „Beogradskom filozofskom krugu”.

Markovićevo stvaralaštvo i dosezanje pune filozofske zrelosti označava knjiga Dijalektička teorija značenja, koja je ranije logičko dopunila jezičkim ispitivanjem mišljenja. U središte naše filozofije već je bila došla kategorija prakse (umesto odraza) i njeno svestrano tematizovanje. Markovićevom knjigom učinjen je korak od odraza ka značenju, ka značenjskom ispitivanju prakse i problemima jezika. Ova rasprava uvrstila je autora u red najznačajnijih filozofa koji su semantička pitanja učinili važnom filozofskom temom. Prevod ovog dela na engleski i poljski jezik, tj. u sredinama koje su prednjačile u raspravljanju semantičkih problema, bilo je veliko priznanje autoru i zadobijanje ugleda koji je godinama potom bivao sve veći. U zemlji je knjiga dobila najviša priznanja i nagrade, a njen autor i mesto u Akademiji nauka. Sa pomenutom knjigom prestaje dominacija logičkih i semantičkih pitanja i u središe Markovićevih interesovanja stupa temeljnije preispitivanje pojmova prakse, dijalektike i humanizma, problematika koju je Marković imenovao vlastitom kovanicom – „dijalektički humanizam”.

Nije prilika ni za najsažetije komentarisanje Markovićevih shvatanja pojma prakse, po kome je i nazvana jedna orijentacija humanistički usmerene marksističke filozofije i čuveni časopis, domaće i međunarodno glasilo te misli. Valja napomenuti tek to da je Marković u svom dijalektičkom i sintetičkom stilu pokušao da izmiri empirijsko i normativno poimanje prakse i, što je još karakterističnije, da objedini značenja koja su se nalazila u izvornim pojmovima grčke filozofije kao pojesis i praksis. Time je stupio u dijalog sa Habermasom i Frankfurtskim krugom, s namerom da otkloni svođenje prakse na komunikativnu delatnost i racionalnost.

Markovićevo osobeno povezivanje dijalektike i humanizma u pojmu „humanističke dijalektike”, tj. humanističke kritike stvarnosti, vodilo ga je produbljenim analizama ljudske prirode, mogućnosti emancipacije i sve više etičkim temama.

Najbolji izraz njegovog pisanja su eseji karakterističnog naslova – Preispitivanja (1972. i 2004). Oni imenuju upravo ono što je u osnovi svih Markovićevih radova: stalno preispitivanje vlastitih stanovišta, ali još i više – pojmova kojim govorimo o savremenom svetu i životu, tradiciji i savremenosti. Baš zbog toga, ovaj naslov može da ponese celokupno Markovićevo delo, isto tako kao što su i knjige njegovih autobiografskih zapisa i sećanja dobro imenovane kao Juriš na nebo.

Markovićevo delovanje u filozofiji i u našoj kulturi pamtiće se i po neviđenoj energiji i stalnoj spremnosti za dijalog i potpunoj predanosti svom pozivu.