Poruka Imama Šamilja

Pogibija "krvoloka iz Beslana", kako sada čak i simpatizeri otpora Čečena Moskvi nazivaju teroristu Basajeva, ponudila je povod za prisećanje na imama Šamilja – istoimenog istorijskog prethodnika Šamilja Basajeva na buntovnom Kavkazu, ali s nespojivo različitim karakternim osobinama. U devetnaestom stoleću, imam je četvrt veka predvodio rat Kavkazaca s Rusima. Ratovao je protiv generala Jermolova, zapamćenog po surovosti. Ali kada je spustio oružje i predao se, učinio je to kao vitez, i njegove ratničke ruke bile su čiste. Na njima nije bilo tragova krvi dece i nedužnih.

Basajev je rado eksploatisao identičnost svog i imamovog prvog imena. Želeo je da kaže – i on je  izdanak iste loze, razvijene iz klice jednog te istog, prvobitnog, produženog i vekovima neskršenog otpora.

Ali, u religiozno-ratničkoj i političkoj pojavi imama Šamilja i kriminalnoj pojavi Basajeva, osim tog imena – Šamilj, teško da bi se našlo još išta slično. Zaključno s epizodom poslednjeg trenutka.

Imam nekadašnjeg Imamata Dagestana i Čečenije nije završio kao bandit, u šancu. Naprotiv – kada se posle decenija ratovanja predao, Kavkasca, čije je ime opstalo i u enciklopedijama, primio je u Sankt Peterburgu car Aleksandar Drugi.

Savest mi je čista

Ruski car je dopustio da se veliki Šamilj obrati i javnosti ruske prestonice, a ovaj je onda ovako objasnio razlog svoje odluke: "Moja savest je čista. Celi Kavkaz, Rusi i svi evropski narodi, oprostiće mi što se predajem tek pošto je moj narod, u brdima, sveden na ishranu travom."

Shvativši da ne postoji politički cilj kojim bi se moglo pravdati svesno uništenje sopstvenog naroda, da takav cilj ne može biti čak ni dragocena nezavisnost – veliki ratnik Kavkaza potvrdio se kao državnik i mudar političar.

Posle razgovora s Aleksandrom, Šamilj je zavetovao sinove da više nikada ne ratuju protiv Rusije. Prevelika je naspram malenih brđana. Opstaće, a oni će se u tom ratovanju uništiti.

Pod jakim utiskom razgovora sa Čečenom, o kojem se govorilo da je neuhvatljiv, car Aleksandar je odredio izgnanstvo u Kalugu. Međutim, i simbolična kazna je propraćena izrazima uvažavanja i nepovredivosti dostojanstva. Šamilj je pošao u Kalugu praćen brojnom familijom i najvernijim sledbenicima. A uz ostalo, Aleksandar mu je odredio izdašnu državnu penziju – 35.000 rubalja u zlatu godišnje.

Poštujući imamovu religioznost i želju, ruski car mu je 1869. odobrio polazak na pokloničko hodočašće u Meku. Tako je imam Šamilj i umro, dve godine posle polaska na put, 1871. u Medini.

Samoupravno nasleđe

Šamilj je vaspitavan u muslimanskim verskim školama, koje je završio kasnih dvadesetih godina devetnaestog stoleća ( rođen je 1797). U to vreme je i počeo svoj oružani otpor Rusima, koristeći okvir rusko-turskih ratova za ovladavanje Kavkazom.

Stremeći što efikasnijoj vojničkoj organizaciji brdskih plemena, dagestanski imami priskočili su ideji o ujedinjavanju, te je Šamilj proglašen trećim imamom Dagestana (1834), a kasnije imamom Imamata Dagestana i Čečenije. Danas su to dve susedne ruske republike, i obe su pod pritiskom secesionističkog pokreta, obezglavljenog pogibijom Basajeva.

Imamat je bio centralistički organizovan, s vlašću zasnovanom na šerijatskom pravu. Ali bio je (danas bi se reklo) multietnički, s jednakim pravima za podanike svih okupljenih plemena. Ropstvo – u vreme Basajeva, Radujeva i drugih česta praksa i, računajući s otkupom, lak izvor prihoda – bilo je zabranjeno zakonom. Upotreba alkohola i podmićivanje kažnjavani su javnim batinanjem. Prikupljan je porez, ali nije bilo kriminala i korupcije.

Pokorivši Kavkaz, carska vlast je preuzela neke od pojedinosti ovog Šamiljovog sistema, oslonivši se na samoupravu lokalnih plemenskih starešina. Zla krv Čečena i Rusa probuđena je nasiljem Sovjeta, koji su ih u jednom trenutku silom utovarivali na kamione i raseljavali na lokacijama u centralnoj Aziji.

Nedavno je predsednik Putin s razlogom podsetio na zaveštanje Šamilja da Čečeni žive u miru s Rusima. Možda će Putin, ili neki sledeći predsednik, dodati da ni Rusi više nikada ne čine ono što su Čečenima činili "kagebeovci". Ili Jeljcinov ministar Gračov, naredivši totalno rušenje Groznog.