Nigerijac iz Bariča

Baričanci ga poštuju, „gotive” i zovu Kris, ili Kristijan, iako mu je pravo ime Njuman Edžike Nvangvu (Newman Ejike Nwangwu).

Iz Nigerije se 1997. godine zaputio u Italiju, ali je sticajem okolnosti, ili voljom sudbine, ostao u Srbiji. Već dugo živi u Bariču, mestu koje se nalazi na putu Obrenovac – Beograd, sa suprugom Veliborkom i dvoje dece, desetogodišnjom ćerkom Violetom, učenicom četvrtog razreda osnovne škole, i šestogodišnjim Mirkom.

U početku su nevolje sustizale jedna drugu. Kris nam je ispričao da je po dolasku u našu zemlju opljačkan u hotelu „Srbija”, očajan izašao na ulicu i na engleskom jeziku molio prolaznike za pomoć. Prvi koji ga je razumeo bio je tadašnji aktivista „Otpora” Dragan Stajin, koji ga je pozvao u svoj dom na stan i hranu dok se ne snađe. Tradicionalno srpsko gostoprimstvo veoma se dopalo Krisu, ali vremena u Srbiji bila su teška, morao je da počne sam da se snalazi.

Put ga je odveo na Umku, nedaleko od Beograda, ali tu ga je snašla nova nevolja, gazdarica mu je zbog neplaćene kirije oduzela pasoš.

Šta mu je preostalo? Da kao mladi sportista koji pokušava da gradi fudbalsku karijeru održava kondiciju i veruje u čudo. Trčao je obrenovačkim putem sve dok nije ugledao igralište u Bariču. Zeleni teren ukazao mu se kao šansa za novi početak.

Prvo lopta, pa mistrija

– Bio sam u velikoj depresiji i lopta mi nije išla, ali ljudi u upravi želeli su da mi pomognu. Branko Čučuković, tadašnji predsednik kluba, našao mi je smeštaj, ja sam pomagao na igralištu i zauzvrat besplatno se hranio u klupskom restoranu – priča na tečnom srpskom naš sagovornik.

Kris je svake nedelje odlazio u baričku pravoslavnu crkvu i molio za pomoć. „Rešio sam da častim Boga ako mi pomogne”, kaže, i Bog mu je uslišio molitve. Postao je radnik na građevini, pravio je malter, nosio cigle i u džepu rečnik kako bi mogao da se sporazume sa ostalim radnicima kada su od njega tražili da im dobaci mistriju, čekić, letvu ili klešta.

– Kad primim platu odem u u crkvu i dam deset procenata Bogu. Održao sam reč. Od Crkve sam dobio zahvalnicu – priča nam Kris. Sa posebnim pijetetom ističe da je jednom prilikom u mesnoj crkvi upoznao patrijarha Pavla.

Izdvajao se od ostalih po boji kože, pa ga je patrijarh primetio i pomilovao po glavi.

– Osećao sam kao da me je sam Bog dodirnuo – kaže „naš” Nigerijac koji u afričkoj domovini ima brojnu familiju. Za sve ove godine uspeo je samo jednom da ih obiđe, i to već sada daleke 2005. godine.

Ljubav na fudbalskom terenu

Jedan od najvažnijih događaja u njegovom životu bilo je poznanstvo sa Srpkinjom Veliborkom Uzur, izbeglicom iz Pakraca. Prvi put su se sreli baš na fudbalskom igralištu i zaljubili se jedno u drugo. Veliborka nam priča koliko su problema imali da se venčaju. Obrenovački matičari su im postavljali nemoguće zahteve, čak su tražili i potvrdu da ambasada Nigerije dozvoljava brak! Kada su izgubili strpljenje, promenili su opštinu i venčali se u beogradskom Starom gradu.

Kći Violeta je tada već imala dve i po godine, a potom se rodio i sin Mirko.

Članovi porodice Uzur – Nvangvu žive kao podstanari, ali sanjaju svoje snove, najgore su pregrmeli i sada su na putu i da se okuće.

I Kris i Veliborka su našli stalna zaposlenja, ona je medicinska sestra u obrenovačkom Staračkom domu, a on radi na viljuškaru u Beogradu, u grčkoj firmi za parno grejanje „PVF trejd” i za direktora Bobana Mitrovića kaže da mu je kao drugi otac.

Srpsko–nigerijski par odlučio je da kupi plac i na proleće započne gradnju kuće. Nadaju se da će biti gotova do Svetskog fudbalskog prvenstva na kojem će navijati za Srbiju i Nigeriju, a ako ne stignu do juna, potrudiće se da na jesen, u svom domu, sa gostima iz Bariča i Obrenovca i kumom Milutinom Tomčićem proslave Svetog Luku, sveca koji im je, kako veruju, pomogao da pre nekoliko godina prežive saobraćajnu nesreću.

Dragoljub Stevanović