Lingvista svetskog glasa

Navršilo se pedeset godina od smrti akademika Aleksandra Belića 2. 8. 1876–26. 2. 1960) prvog srpskog lingviste svetskog glasa, dugogodišnjeg predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti (od 17. februara 1937. do smrti). Studije je završio u Rusiji kod najuglednijih slavista i vratio se u Beograd na Veliku školu, kasnije Beogradski univerzitet. Briljantan student, nastavio je svoje naučno izgrađivanje i ubrzo stao uz rame najuglednijih lingvista u svetu, i to kao prvi srpski lingvista.

Aleksandar Belić je već pre Prvog svetskog rata zasnovao široku naučnu aktivnost oko Beogradskog univerziteta i Srpske kraljevske akademije. S početka 20. veka zasnovao je srpsku dijalektologiju kao naučnu disciplinu i pokrenuo časopis Srpski dijalektološki zbornik (1905), koji izlazi do danas. Takođe je pokrenuo časopis Južnoslovenski filolog (1913), najznačajniju publikaciju na slovenskom jugu, jedan od najuglednijih časopisa uopšte u slovenskom jezičkom svetu. Posle Prvog svetskog rata činio je velike napore u obnovi srpske inteligencije. Te godine se pamte i po izuzetnim Belićevim zalaganjima za pomoć ruskoj emigraciji koja je posle oktobarske katastrofe što je zadesila Rusiju stigla u Srbiju i novu jugoslovensku državu.

Još pre Prvog svetskog rata Belić je osetio potrebu za osnivanjem jednog časopisa koji bi se bavio pitanjima srpskog književnog jezika i jezičke kulture. Tako je pokrenut časopis Naš jezik (1932), čiji je glavni urednik i autor mnogobrojnih priloga bio opet Aleksandar Belić.

Posle Drugog svetskog rata Belić je opet bio na čelu Srpske akademije nauka i umetnosti. Iako je bio već u poodmaklim godinama, ulagao je velike napore da se ponovo naučni rad pokrene. Reorganizovanjem naučnog rada u Akademiji osnovan je veliki broj naučnih instituta, među njima i Institut za srpski jezik (1947), u koji su iz Akademije preneseni krupni zadaci iz oblasti jezičkih izučavanja. Aleksandar Belić je postao prvi direktor Instituta i ostao na njegovom čelu do kraja života. Uporedo s pokretanjem naučnog rada on je vodio brigu o stvaranju naučnih kadrova – s fakulteta je dovodio darovite studente, koji su po diplomiranju postajali asistenti. Sva četiri prva asistenta stasala su u izvanredne naučnike, a među njima su troje postali akademici (Ivići, Pavle i Milka, i Irena Grickat). Ponovo je pokrenuo sva tri časopisa koja u toku rata nisu izlazila. Vrlo istaknuti mladi Belić je odbio poziv i čast da dođe na Moskovski univerzitet, jer je smatrao da je njegova dužnost da razvija nauku u Beogradu – postao je posle Drugog svetskog rata počasni profesor istog tog univerziteta (1947).

Aleksandar Belić se intenzivno bavio naučnim radom. Bio je ugledan učesnik na međunarodnim naučnim skupovima iz lingvistike – 1933 u Rimu, 1936 u Kopenhagenu. Njemu je bilo povereno organizovanje Trećeg kongresa svetskih slavista u Beogradu, u jesen 1939, koji je on, zbog početka Drugog svetskog rata, otkazao. Posle Drugog svetskog rata u zemlji je obnovio Društvo nastavnika srpskog jezika, a osnovao je i Slavističko društvo Srbije, čiji je bio prvi predsednik. Kompetentni su pokazali da su neke ideje koje je zastupao Aleksandar Belić u svetu postajale aktuelne i po nekoliko decenija kasnije. Objavio je i dvotomno delo opštelingvističkog karaktera O jezičkoj prirodi i jezičkom razvitku. Veliki trud posvetio je i savremenom srpskom književnom jeziku i izgrađivanju srpske jezičke kulture. Beliću pripadaju i zasluge za pokretanje katedre za jezik na Kolarčevom narodnom univerzitetu.

Sutra u podne u Sabornoj crkvi u Beogradu biće održan pomen Aleksandru Beliću.