Urlik sa deponije

Već izvesno vreme u srpskoj poeziji postoji, a ponegde i preovlađuje, interesovanje za čovekovu svakodnevicu, za detalje koji je boje i povezuju sa nekim višim smislom. Ovakva stvaralačka usredsređenost realizuje se na širokoj skali od čistog, minucioznog verizma do poetičkih opredeljenja u kojima je naša stvarnost tek povod za razmatranje o onostranom.

 Gde tu pronalazimo poeziju Milene Marković i na koju se tradicijsku nit ona nastavlja?

Snažan, nametljiv glas ove poezije, njen urlik, upućuje nas na ginzbergovski bunt protiv socijalnog okruženja i uređenja, kao i protiv intelektualističkog promišljanja osnovnih egzistencijalnih pitanja. Usredsređenost na emociju prosečnog čoveka, svedeni rečnik, a ponegde i podražavanje primitivnog govora i potpuno oslobađanje ma kakvog intelektualizma, karakteriše potragu pesnikinje za autentičnim i nepatvorenim izrazom. Budući da je reč o autorki koja je široj javnosti poznata prvenstveno kao dramski pisac, ne začuđuje nas ukupna sračunatost na efekat, na pojačavanje dramatike u njenoj poeziji.

Čitajući četvrtu zbirku pesama Milene Marković, Ptičje oko na tarabi (LOM, Beograd, 2009), otkrivamo još jednu mogućnu inspiraciju ovog pesničkog glasa. „Reko moja rečice/ primi mene majčice/ reko moja rečice/ od sumraka rumena/ a od jutra blistava/ a u podne opasna/ reko moja rečice” („Reko moja rečice”). Kao u odjeke formulskih iskaza usmene poezije smešta pesnikinja svoje često apsurdne rečenice, koristi se ponavljanjima, refrenima i insistira na jednoj ključnoj reči, sve do njenog potpunog obesmišljavanja. Kada, dakle, preuzima rečnik narodne poezije, rečnik koji svedoči o jednom gotovo mitskom vremenu, da bi dodatno podrila pevanje o savremenom svetu, modernoj svesti i njihovim manifestacijama, Milena Marković svedoči o apsurdu pesničkog stava uopšte.

Groteska dominira u pesničkim slikama ove knjige i osobito ona naglašava kontrast između nekadašnje, izgubljene nevinosti i sve prisutnijeg opredeljenja za dno – dno društva, dno egzistencije, dno svesti – posle koga nema daljih razočaranja. Već u naslovu zbirke očituje se motiv ptice koja ne sluti ni na šta dobro, štaviše, kao da predstavlja nedodirljivu pretnju. U pesmi „Crno perje”, ptice dolaze iz predela smrti, postaju njeni glasnici: „Strašno puno ptica prošlo je kroz maglu/ kao da je jastuk pun crnog perja a ja... mislim na mrtve danas/ jao što bih obukla cipele i krenula/ ne gledaj u televizor popiće ti oči/ pogledaj me i zakolji/ da mi se glava odvoji od ramena i da prsne na/ pločice/ dok leti crno perje.” Odnos prema smrti u ovoj zbirci neobičan je, lirsko ja obraća se umrlima, pa i nerođenima, bez patosa govora u drugo, u onostrano. Oni su, izgleda, sasvim blizu, neshvatljivo je da negde drugde mogu biti i da zahtevaju drugačije reči od onih kojima im se oduvek obraćalo („jesi mrtav/ što si mi mrtav bre... a tebe nema budalo”).

Bez utehe metafizike, čovek se žudno hvata za sve ono što preostaje od iščezlog, a to je najčešće uspomena ili, pak, neki lični mit. Upravo time se preosmišljava i sopstvena dalja egzistencija bez svojih, u neprihvatljivom okruženju („valjda se majku mu vidi/ da sam na svom mestu/ a ne na/ deponiji”). To okruženje, to „ptičje oko”, podriva svest i sapliće noge. Zato se u ovoj poeziji traga za mestom iskliznuća iz vidokruga, za maramom crvenom kojom će se ptici oko zatvoriti da ne gleda i ne preti.

Nasuprot tom svetu, u čijem se fokusu pojedinac oseća bespomoćnim i neodgovarajućim, postoji i onaj u koji se može odleteti, gde „konji jedu pored puta/ dobre su im ljudske oči”.Naslov jedne od najuspelijih pesama zbirke glasi upravo „Na kraju sveta”, a ona tematizuje ljudsko zajedništvo i sudbinski put zajednice. Lirski subjekt ovde se opet ambivalentno određuje: iako pripada zajednici („lepo more ljudsko danas/ pozvalo toplu zimu i ja/ zvonim zvonim putem/ kroz lepo more ljudsko”), predstavlja i njen subverzivni kadar, koji vrlo lako može biti odstranjen („kad bi znali što ja znam/ ala bi me gazili gazili/ lepi moji moji”).

To je, čini se, pozicija sa koje je ispevana gotovo čitava zbirka Ptičje oko na tarabi, budući da se ona neprestano lomi između odbacivanja i prihvatanja svoje neposredne životne sredine, između besa, otupelosti i sanjarenja. Najveća zamka poetičkog usmerenja poput ovog Milene Marković, može biti ta usredsređenost na izvorno osećanje, na njegovu demonstraciju. Često se ovakav pesnički stav može doživeti jednostavno kao poza. Iako ponegde upada u ovu zamku, koja vodi ka banalnosti, pesnikinja uspeva da prenese autentičnost bola svojim grotesknim, apsurdnim slikama i ponavljanjima ključnih reči i tada nastaju najupečatljivija ostvarenja knjige.

Poezija Milene Marković ne traži duga, ponovljena iščitavanja, već deluje neposredno, na prvu loptu, zahtevajući od čitaoca reakciju i priznanje, te tako, možda, upućuje na drugačije mogućno zajedništvo.