Opelo za bukvu

Oštri lanac, pokrenut motorom snage 5,6 konja, počinje da se vrti oko čeličnog mača, ispuštajući zvuk koji je preplašio gavrane, pa su odleteli sa šumskog „švedskog stola”, gde se taloži klanički otpad koji su nabacali lovci na vukove. Prekaljeni šumski ratnik Milan smiruje taj nagli trzaj, kao da u rukama drži aparat za brijanje, a ne testeru tešku osam kilograma, koju je sekundu ili dve ranije aktivirao povlačeći kanap snažno ka sebi.

Kratko opelo za bukvu, visoku 20 metara, traje nekoliko sekundi. Milan testerom secka iver, kako bi odredio smer pada. Još nekoliko sekundi i stablo je presečeno kao mladi sir sa pet odsto masti.   

„Drvo padaaa…”, viču horski Milanovi asistenti. Njihovo adrenalinsko urlanje, jezivi jecaj testere i potmuli udar stabla na snegom prekrivenu padinu, stvara šumsku polifoniju, misu za bukvu kompozitora Milana, posle koje vlada ukleta tišina. Milan je hirurški precizno obradio stablo za petnaestak minuta, pretvarajući ga u trupce, naslagane u savršenom poretku.

Onda su me drvoseče okružile. Pokušao sam da budem jedan od njih bar jedan dan, ali sam ispao iz igre za minut. Specijalni odred sekača me je posmatrao s prezirom, kao kada se rotvajlerima na izložbi pasa umeša škotski terijer. Gledali su kako ispuštam dušu nakon usiljenog kučajskog marša po snegu, visokom oko 40 centimetara. Bio je to prvi znak da ću ostati bez dnevnice. Drugi je usledio kada mi je Milan pružio testeru i upozorio me da ona ima gas i kočnicu, a ja ga upitao da li u serijskoj opremi testera ima ABS.

„Došlo je nekoliko takvih u planinu. Pobegli su posle pola sata do prvog sela, kada su videli šta znači krvavo zarađivati za hleb”, kaže Milan Savković, vođa specijalaca sa testerama iz Vrnjačke Banje.     

U Srbiji vlada fama o visokim zaradama drvoseča koje dosežu do 1.000 evra, što za one bez posla zvuči kao tranziciona bajka. Pošao sam u Despotovac, u upravu Šumskog gazdinstva „Južni Kučaj”, kako bih saznao da li stvarno ima ’leba od testere. Ove godine je za poslove seče i izrade drvnih sortimenata, privlačenje oblog i iznošenje ogrevnog drveta gazdinstvo JP „Srbijašume” izdvojilo 71 milion dinara, za koje su na javnom tenderu konkurisale uslužne firme. Jedna od takvih je već poslala Milanovu ekipu na teren.

Sa direktorom gazdinstva Vladom Stoičkovim i njegovim zamenikom Sinišom Miletićem vozim se u „pajeru” do sela Strmosten, poslednjeg traga civilizacije ka obroncima Kučajskih planina. Vozeći se šumskim putem, koji su prošle nedelje zatrpali smetovi visoki dva metra, ulazimo u deo Srbije gde je bukva još pre jednog veka istisla sve druge vrste.  

Potok Kočanica leti presušuje, a sada izgleda kao nadolazeća, modrozelena reka. Posle pola sata truckanja, prelazimo u „ladu nivu”, jer je „micubiši” isuviše fensi da bi pregazio Kočanicu, za razliku od ruskog sirotinjskog terenca koji se pretvara u amfibijsko vozilo.

U visinama su čekala petorica sekača. Smatraju ih možda najboljim srpskim timom drvoseča. Rade već tri godine zajedno i sele se iz šume u šumu, radeći po ugovoru za privatnike. Mogli su odavno da osnuju svoju firmu i obogate se na tenderima, ali ih smara da registruju preduzeće, angažuju računovođu i vade tendersku dokumentaciju.   

Drvoseče koje istrajavaju na očuvanju samoupravnog identiteta, ustali su jutros u 5.30 iz vojničkih kreveta, u bednoj sobi nekadašnje upravne zgrade davno istrulelog ŠIK „Crvena zvezda”. Spolja, ta građevina bez struje i vode možda može da se nazove dugačkom, napuštenom kućom, ali kada kročite u nju i pođete uskim, crnim hodnikom, poslednji put okrečenim šezdesetih godina prošlog veka, osećate se klaustrofobično.

Ljudi koji su prodali dušu šumi, ogrejali su se uz bubnjaru, a zatim spakovali hranu koju im dostavlja vlasnik firme koji ih je angažovao. Među bukvama su oko sedam sati.

Milan ne mora da im izdaje naredbe. Seći će stabla i pakovati naramke trupaca do mraka. Dvanaest sati rada po učinku. Za ovako iskusne momke, to je između 800 i 1.000 evra mesečno, bez slobodnog radnog dana. Rade i spavaju u istoj odeći. Kada sam ih pitao za tuširanje, valjali su se od smeha. Kupaju se eventualno leti, ako je u blizini potok koji ne presušuje. Sada piju ledenu vodu iz Kločanice. Prema internoj sistematizaciji radnog mesta drvoseča, ručaju na panjevima. Vukovi ih ujutru bude, uveče uspavljuju.

Života Vukmirović, četrdesetogodišnji drvoseča iz Aleksandrovca, savršeno je u pravu kada svoje prijatelje naziva prekaljenim borcima. Svaki odlazak u planinu je njihov lični rat sa šumom, koja će, znaju oni to, kad-tad uzeti svoj danak u krvi. Prošle godine, Milan se okliznuo u šumi oko Vrnjačke Banje, testera mu je ispala iz ruke, odbila se o zemlju i napravila mu veliku razderotinu po stomaku.

Milanov kum Radoš je pre desetak godina poginuo kada je stablo, kome je minut ranije oduzeo život, palo preko njega.

Aleksandar Apostolovski

-------------------------------------------------------------

Konjovoci zarade 900 evra

Trebalo je da i ovog dana drva sa obronaka na put spuste konji samaraši, ali nisu puštani iz štala, kako životinje ne bi okrvavile noge gazeći po dubokom snegu. Iskusne drvoseče znaju da tri konja iznesu prostorni metar drveta. Radnik koji radi s konjima primi mesečno 800 do 900 evra na ruke, plus hrana i cigarete. Jedan radnik brine o tri konja, ali, kao i u slučaju drvoseča, Srbija se suočava sa deficitom konjovodaca.