Kompromis za Evropu

Ono što je šef francuske diplomatije Bernar Kušner rekao tokom posete Beogradu i Prištini neće se previše dopasti javnosti u Srbiji, ali jedno se mora priznati – sada i manje upućeni imaju neku predstavu o tome šta zaista znači stav da priznavanje nezavisnosti Kosova nije uslov za evropske integracije. Beograd će, uprošćeno rečeno, morati da traga za formulom saradnje sa vlastima u Prištini ako želi napredak.

Kosovo, dakle, nije uslov, ali jeste prepreka na putu pred kojom upravo stojimo. Ako je ne pređemo, Evropska unija će izraziti žaljenje, ali se niko neće preterano uzbuđivati. Uostalom, ni saglasnost o brzini kojom bi zemlje regiona trebalo da uđu u evropske integracije nije naročito čvrsta. Zna se, recimo, da Nemačka nije oduševljena idejom i da ne gleda sa odobravanjem na ubrzavanje procesa.

Istovremeno, nesuglasica povodom Kosova i Metohije koje bi narušile odnose među članicama Evropske unije nema. Većina evropskih zemalja je već priznala samoproglašenu nezavisnost, a oni koji se sa time ne slažu i ne pomišljaju na pokretanje inicijative koja bi poduprla srpsku poziciju.

Iz srpske perspektive stvari izgledaju sasvim drugačije, pošto je svima jasno da bez oslonca na Evropu nema ni privrednog oporavka ni boljeg života građana. Mi smo, dakle, ti kojima se žuri. Nama je u ovom trenutku Evropa mnogo potrebnija nego što smo mi potrebni njoj. Evropa može da čeka, a mi ne možemo.

Pred vlastima u Srbiji sada je izuzetno težak zadatak da nađu kompromis između zvanično proklamovanog stava da Kosovo neće priznati ni posredno ni neposredno i zahteva koji pred Srbiju postavlja Brisel. Stvar je utoliko teža što očigledno nije reč samo o odnosu Srbije prema samoproglašenoj nezavisnosti Kosova, nego o evropskoj perspektivi, a samim tim i prema temeljnom strateškom opredeljenju zemlje.

Definisanje kompromisa podrazumeva punu odgovornost političkih lidera koji su poveli zemlju ka evropskim integracijama. Oni treba da procene šta Srbija gubi a šta dobija i da to jasno i otvoreno kažu javnosti, rizikujući da budu kritikovani i optuživani za „izdaju“.

Druga opcija je da Srbija izađe sa stavom da, čak i po cenu gubitka evropske perspektive, ne želi da prihvati ništa što bi se moglo protumačiti kao posredno priznavanje nezavisnosti Kosova. I u tom slučaju politički lideri moraju jasno i otvoreno da kažu javnosti šta se dobija a šta gubi i da preuzmu punu odgovornost za moguće posledice. To ne važi samo za vladajući blok koji treba da donese odluku, nego i za opoziciju.

Razum, naravno, upućuje na kompromis i zato se očekuje da vladajuće stranke problem pokušaju da reše na taj način. Jer, između mogućnosti da dobijemo nešto i opasnosti da izgubimo sve – nije se teško opredeliti. To što držimo visoko postavljenu lestvicu ne znači ništa ako ne možemo i da je preskočimo.