Osvajači kiše

Španci su osvajali Boliviju da bi, između ostalog, pljačkali zlato. Pre petsto godina. Na početku 21. veka stižu američke kompanije sa ciljem da eksploatišu bolivijske vode.

Dva istorijska trenutka u kojima stranci prisvajaju  bolivijske resurse spojiće se u filmu „Takođe kiša” španske rediteljke Isijar Boljain. Madridski list „Pais” pratio je ekipu na snimanju u Latinskoj Americi verujući da će tema, borba za vodu koje je sve manje, zainteresovati publiku na oba kontinenta.

Njen novi naslov je film o filmu. Ekipa evropskih sineasta dolazi u Južnu Ameriku da snimi delo o prvim godinama vlasti konkistadora. Filmadžije okupljaju Bolivijce koji glume svoje pretke iz vremena Kristifora Kolumba. Međutim, u jednom momentu u Boliviji stvarno izbijaju nemiri pa se domoroci, glumci i statisti, povlače sa seta kako bi učestvovali u pobuni, ovog puta ne protiv Španaca, već protiv američke multinacionalne korporacije. Borba za zlato nastavlja se kao borba za vodu.

Socijalni potresi na koje se odnosi „Takođe kiša” jesu protesti Bolivijaca u takozvanom ratu za vodu 2000. Sve počinje kada američka multinacionalna korporacija „Bektel” dolazi u treći najveći bolivijski grad Kočabamba i preuzima svu vodu u okolini. Pre dolaska stranog konzorcijuma, domaće javno preduzeće upravljalo je vodosnabdevanjem dotirajući proizvodnju. Svetska banka je savetovala privatizaciju kao jedino održivo rešenje. Vlada u La Pazu odlučuje da proda izvore vode i fabriku u Kočabambi posle čega cena vode drastično raste. Sa dolaskom američke kompanije, prosečan radnik je za račune za vodu morao da izdvoji četvrtinu plate.

(/slika2)Stanovnici grada Kočabambe tražili su zato da se privatni strani konzorcijum povuče sa tržišta. Vlast nije htela ni da čuje da raskine ugovor sa „Bektelom” plašeći se da će izgubiti i druge strane investitore.

Međutim, radnici, penzioneri i studenti zaposeli su ulice. Seljaci čiji je život zavisio od navodnjavanja blokirali su sve prilaze gradu pa je Kočabamba danima bila odsečena od sveta. Policija i vojska su batinali protestante koji su uzvikivali da su im zlato i gas već pokradeni, ali da vodu ne daju. Verovali su da je voda pravo, a ne roba na tržištu za koju neko može a ne mora imati para. Kako su protesti prerasli u ulični rat, Bektel se pod pritiskom povukao sa bolivijskog tržišta.

Isijar Boljain vraća u život ove događaje ostvarenjem koje bi ove godine trebalo da se nađe u bioskopima. Dok reditelj u njenom filmu prikazuje Kristifora Kolumba kao žednog i gladnog zlata i robova, njoj ostaje da se pozabavi i modernim osvajačima koji privatizuje prirodne resurse. Ovo je njen peti igrani film posle naslova „Zdravo, jesi li sama?”, „Dajem ti svoje oči”, „Cveće s drugog sveta” i „Mataharis”. Mediji se uveliko interesuju za njen novi naslov pošto se veruje da je trgovina prirodnim resursima najveći biznis. Iako smo okruženi vodom, samo tri odsto vode je sveže, od toga dva odsto na nepristupačnim polarnim glečerima i santama. Jedan preostali odsto već se uveliko koristi pa su i Ujedinjene nacije predvidele da su budući ratovi za vodu veoma mogući.

J. Stevanović