Razmah teorije zavere

Rekao sam „sudbonosno da”, ne jednom, i izdržao još više „istorijskih ne”, da bih naknadno shvatio da sam vek proveo pod vlašću iskaza – „možda”. Do ovakvog zaključka poznanik je došao ne samo ličnim iskustvom, nego i na osnovu zvaničnih saopštenja, nacionalnih i internacionalnih, sročenih u stilu „mož’ da bidne, ne mora da znači”.

Možda treba krenuti ovim, a možda onim putem, greške smo možda činili mi, a možda i vi, možda smo se preterano oslanjali na sopstvene snage, a možda smo previše sledili tuđe modele, možda smo pogrešili u izboru partnera, a možda u izboru rivala – čuje se danas, širom sveta, češće i opravdanije nego ikad poslednjih decenija. Bezmalo se sve podvrgava preispitivanjima, koja nadmašuju domete klasičnog odlučivanja glasanjem „za” i „protiv”, jer smo se osvedočili da poražene u nekim izjašnjavanjima stvarnost uzdiže do pobedničkog postolja.

Pokazalo se, na primer, da su u pravu bile manjine koje su propovedale: uzdržanost dok se većina „prostirala preko gubera”, postavljanje sebi samom strožih zahteva nego mnogim drugima, napor da se sagleda sopstvena realna uloga u svetu, a ne da se od njega očekuje da se prilagođava pojedinačnim ambicijama… U takvom poretku, s nizom izjalovljenosti, oblikuje se nova samokritička većina, ophrvana mnogim „možda”. Ali, uporedo se s njom razigrala – manjina koja se proglašava za otkrivača svakojakih „konspiracija”, globalnih i lokalnih, i preporučuje se kao „isterivač đavola”.

Fenomen „bode oči” čak i u „zemlji mogućnosti” (gde je „možda” izrastalo – „obavezno” – u „izvesno”), kako je sebe definisala Amerika. Grupe u njoj su razvile „teorije zavere” čije „rasprodaje fantazije” nadmašuju i balkanski i latinoamerički „magični realizam”.

Po tim njenim katastrofičarima – koje evidentira američko udruženje (poznato po skraćenici SPLC) za borbu protiv organizovane mržnje – vašingtonske vlasti već čine svakakve nepodobnosti, kao što je „izdvajanje prostora za koncentracione logore u koje bi bili saterani domaći patrioti”. Mnogobrojnim „otpadnicima” – kako kaže jedan od njih, penzionisani arizonski policajac Džek Meklemb – kućne poštanske sandučiće obeležavaju manje primetnim obojenim znacima. Plavim – za slanje u konclogor, roze – za upućivanje na ropski rad, crvenim – za neodložno usmrćivanje hicem u glavu. A selekciju bi, posle domaćeg proglašenja vanrednog stanja, izvršile „strane trupe u cilju uspostavljanja novog svetskog poretka”, citira SPLC.

Slične „tvrdnje” se čuju na raznim krajevima planete. Prisećam se svojevremene izreke jednog argentinskog kardinala u borbi protiv nadirućih „nečastivosti”: „Ne verujem u veštice, ali da ih ima – ima ih.” Kao i – ovdašnjih insistiranja u prošloj deceniji da se „svet zaverio protiv nas, ali da ćemo pobediti jer je pravda na našoj strani”.

Ipak iznenađuje, možda, rast ekstremizma u jedinoj supersili, pogotovu što je ona prvenstveno još posvećena suzbijanju ekstremizama, posle terorističkih udara (11. septembra 2001) otetim putničkim avionima na Njujork i Vašington. Po istraživanju SPLC, broj organizacija „patriotskih ekstremista” tamo je „prošle godine premašio broj 500, povećavši se za gotovo 250 odsto”.

Članstvo umnožavaju – podstičući strah za sudbinu domovine čiju „bit tumbaju” – demografski prevrat zbog priliva imigranata, rast državne zaduženosti, klecanje ekonomije, kao i inicijative predsednika Baraka Obame kojima se, uz njegovu pripadnost crnoj rasi, pripisuju i „neprihvatljivosti, u rasponu od socijalističkih (kako vide ustrojstvo zapadne Evrope) do fašističkih opredeljenja”. Ne ustežu se da kažu – kao njihov istomišljenik iz redova eksperata za ustavno pravo Gregori Magarjen – i da vlasti u SAD odobravaju „zone slobodnog govora da bi prikupile podatke o neistomišljenicima”.

Reklo bi se da – da uprkos širenju javne scene, raste rejting „tajanstvenostima i delovanjima iza scene”. Takav transfer je dodatno paradoksalan, jer ga forsira „tvrdo jezgro” političke desnice iako je vladavina njegovih principa, uz privlačenje levih frakcija, dovela do sadašnje krize.

Anketa „Volstrit džornala” i televizije En-Bi-Si registrovala je da neformalne a sve protestnije konzervativističke „čajanke” (sa asocijacijom na davne bostonske proteste protiv docnije uklonjene britanske vlasti nad „Novim svetom”) u SAD uživaju veću podršku nego pojedinačni delovi tamošnjeg savremenog dvopartijskog parlamentarizma. Komentator „Njujork tajmsa” nalazi, međutim, sličnosti između vrlo različitih protivljenja vlastima: sadašnjih i onih od pre četrdeset i po godina, simbolizovanom u legendarnom Vudstoku. Cilj je prvima, kao što je bio i drugima – rušenje poretka, dok se menjaju, mahom, samo položaji vlasti i opozicije, po principu – posle tebe, red je na mene.

Stoga, možda, istrajava teorija zavere. Prigodnije od drugih teorija praktikuje – „možda” u objedinjavanju: „za” (sebe) i „protiv” (drugih). A zabašuruje da je – na štetu svih, pre ili posle…