Slatki, daleki dome

U svet teatra Akram Kan kročio je još kao dečak, kada ga je čuveni Piter Bruk angažovao u svojoj predstavi „Mahabharata”. Bila je to ona „prva daska”, sudbonosna... I tako je ovaj momak, rođen u Londonu, u porodici čiji su koreni u Bangladešu, počeo da otkriva pozornicu – i igru, jednu od njenih čarolija. Kroz svoju umetnost Kan kao da miri sve različite svetove u sebi, i oko sebe. Sve to donelo mu je visoku igračko-koreografsku reputaciju na Ostrvu, i dalje – preko mora. Uskoro će on doći i na ovu stranu, sa plesnim komadom „Bahok”. Biće to druga predstava na Sedmombeogradskom festivalu igre, koju će članovi Akram Kan kompanije (London) i Nacionalnog baleta Kine (Peking) izvesti 11. aprila na sceni Madlenijanuma.

Na Beogradski festival igre dolazite sa predstavom neobičnog naslova. Šta je tačno „Bahok” i zašto „Bahok” na pozornici?

–„Nosač” ili „nositi” doslovnoje značenje ove reči na bengalskom jeziku. Svi mi smo putnici, lutalice koje kroz život nose svoj teret. Svi smo – bahok.A teatarski razlog „Bahoka” je daistraži, ispita, prouči razne granice koje postoje između kultura i društava. Mesto događaja ovde je jedna tranzitna zona i tu su ljudi raznih nacionalnosti koji čekaju da stignu kući. To je pokušaj da se otkrije šta termin „dom” znači svakom pojedincu. Ja smatram da je to danas neštoveoma bitno, s obzirom na to da mnogi u ovom vremenu upravo pokušavaju da se identifikuju kroz to osećanje „svoje kuće”, kao nekakvog svog središta. Jer, sve oko nas globalizacija brzo guta i iskoreni, ostavljajući nas bez te referentne tačke, koja se tiče našeg ličnog, geografskog i psihološkog iskustva.

Igru katak Vi ste rano otkrili. Kakvo je mesto tog starog indijskog plesa u jednoj umetnosti modernog znaka kakva je vaša?

–Katak je oruđe u mom kreativnom procesu, ali i – shvatanje. Tim svojim „alatom” ja se koristim da bih preko njega došao u dodir sa drugim umetničkim formama, i povezao se sa njima. Katak je,na neki način,moja druga priroda, budući da sam tome bio izložen još od rane mladosti. Ja sam mogao i da ga ignorišem, ali i da koristim kao svoju prednost. I opredelio sam se za ovo drugo, naravno.

U svojim kreacijama Vi spajate razne umetnosti, različite epohe, kulture, ljude... Šta tim, ponekad neočekivanim, „susretima” želite da nam kažete?

–Ja pokušavam da svoje sopstveno životno iskustvo podelim kroz rad sa drugima. Oduvek sam bio fasciniran raznolikim umetničkim oblicima, kulturama, religijama, ljudima, pošto sam još kao dete, i to veoma snažno, osećao da na ovoj planeti postoji nešto što je zajednički imenitelj za sve na ovom svetu. Pomalo poetično, znam, međutim svi smo mi ljudska bića i delimo istu planetu. Našu jedinu planetu. Kad se nešto desi na jednoj strani sveta, to neminovno prouzrokuje reakcije na drugoj strani sveta. Otud ja pokušavam da prepoznam sve te veze, ali i da ih predstavim kroz različite rituale.

Umetničke ideje realizujete i usaradnjisa drugim poznatim ličnostima, kao što su koreograf Sidi Larbi Šerkaui, slavna balerina Silvi Gijem, pevačica Kajli Minog, glumica Žilijet Binoš... Šta biste rekli o koprodukciji (komad „In-I”) sa poslednjom pomenutom, Francuskinjom,vlasnicom Oskara?

–Za mene je tako nešto ekstremno izazovno, iz mnogo razloga. Kad radite sa glumicom sa skromnim plesnim znanjem i iskustvom, a ona opet sa nekim isto takvim u stvarima glume, to onda sve zajedno pokrene mnoštvo pitanja oko stvaranja novog dela. Pogotovu kad dva umetnika zaista vide svet iz različitih, suprotnih krajeva spektruma. A to je zahtevalo traganje zajednimsasvim novimprocesom, koji će glumac i igrač podjednako nositi, kroz nepoznate predele, i tako datiživot ovom komadu. Za mene kao umetnika velika je nagrada već i to što sam uopšte bio u prilici da istražujem u jednoj ovakvoj složenoj produkciji.

Londonski Sadler’s Velsnajavljuje, u oktobru, premijeru vašeg komada „Vertical Road”. Kuda vodi taj put?

–Zasad još nemam tačnu ideju o tome, ali nadam se da negde ide, negde gore... Znaću više u aprilu, kad se sretnemo u Beogradu.

M.Šehović