Kao kamen koji se kotrlja

Priču o novom albumu Džona Hajeta „The Open Road” najbolje je započeti zgodom opevanoj u numeri „Like A Freight Train”. Junak ove pesme je, kada mu je majka umrla od raka, ukrao neiskorišćeni morfijum i zbrisao od kuće. Od tada luta po velikoj zemlji. Saputnici su mu beznadežne protuve koje veruju da će negde – dole niz put – pronaći izgubljenu nadu. Gorka i bizarna priča dostojna stranica nekog romana Kormaka Makartija.

Srebrni autoput ispružen preko užarene pustinje – jedan od glavnih rokerskih toposa – poprište je zbivanja na ovom albumu. Putuje se na relaciji svakodnevni život – rok mit. Automobilom marke „ford” iz 1957. godine, koji vozi legendarni američki automobilista Fajerbol Roberts – junak istoimene pesme sa ovog albuma, prevaljuje se ta razdaljina. Robert Džonson, Henk Vilijams, Tauns van Zant i Bob Dilan su jedini Hajetovi takmaci u toj vožnji.

Album „The Open Road” snimljen je u Hajetovoj garaži pretvorenoj u studio. Korišćen je specijalni sistem za snimanje zvuka „sonoma” DSD. Njime se uspešno izbegava digitalna hladnoća nove tehnologije. Muzika ima finu bluzersko-rokersku auru koja odgovara njenom duhu i temama kojima se bavi. Svoj doprinos rokerskoj pravovernosti dali su i prateći muzičari. Sviraju kao vrhunska kafanska banda koja zna da uspostavi balans između dobrog štimunga i precizne svirke. Gitarista Dag Lansio je prava zvezda. Povezao je Kita Ričardsa i Sonija Landreta.

O Hajetovom autorskom potencijalu najbolje govori spisak muzičara koji su izvodili njegove pesme. Svi su tu, od Boba Dilana i Raja Kudera do Igija Popa i Vilija Devila. O Bi Bi Kingu, Boni Rejt, Eriku Kleptonu i Badiju Gaju da i ne govorimo. Jedanaest novih, sa ovog albuma, na istom su nivou. Vrhunsko zanatsko umeće i tvrda rokerska vera razaznaju su u svakoj od njih.

Album „The Open Road” je bluz orijentacije. Džon Hajte nikad dublje u ovu muziku nije zalazio. Prišao joj je sa iste strane sa koje su to uradili Čak Beri i „The Rolling Stones”. Zanima ga njena propulzivna priroda, pulsirajući ritam koji nagoveštava kretanje. U svakoj pesmi se negde putuje. Glavni junak je kontroverzni lik. Za sebe kaže da je star čovek („old man”). Želja, ili bolje reći potreba, za stalnim kretanjem mu je, međutim, apsolutno mladalačka. Kao kamen koji se kotrlja juri niz puteve koje mu sudbina podmeće pod noge. Ne zna se da li beži od nečeg ili, možda, nešto traži. U numeri „What Kind Of Man” priznaje da je palio mostove, ubijao nadu, krao kola i drogu, ostavljao ožiljke i varao u ljubavi.

Muzika sa novog Hajetovog albuma vodi i „slušače” na put. Ide se na divlju stranu, među odmetnike i desperadose koji veruju da će stalnim kretanjem pobeći od sebe i sudbine. Njihova uzaludna nada je fina uteha za monotonost i prazninu svakodnevnog slušalačkog života.