Guvernerova ostavka – mudra lična odluka

Guverner NBS je u utorak na konferenciji za novinare rekao da „ostavku daje samo i isključivo iz ličnih razloga”, te „da nije bilo političkih pritisaka da podnese ostavku”. U prvim javnim reagovanjima ekonomski i politički analitičari sumnjaju u guvernerovu iskrenost ističući pri tom da je svoj posao u NBS odlično obavljao.

Ono čime su se naši ekonomski „reformatori” i njihovi neoliberalni istomišljenici od 2000. godine posebno ponosili jeste stabilan kurs dinara i „zdrav” bankarski sistem. Neverovatno ali istinito, dokazivali su da mogu postojati jak novac i zdrave banke u državi u kojoj je privredna aktivnost zamrla, a nezaposlenost dostigla ogromne razmere. Prethodni guverner M. Dinkić je javno isticao da za to očekuje i Nobelovu nagradu iz ekonomije.

Danas se nazire, a na kraju će se i jasno videti, da je jedna od najvećih grešaka ekonomske politike posle 2000. godine bila upravo politika stabilnog (čitaj: precenjenog) kursa dinara i prepuštanje bankarskog sistema u vlasništvo inostranog kapitala, odnosno da je to razornamina sa odloženim dejstvom koja će imati katastrofalne posledice po srpsku privredu i njene građane. I zbog pogrešne monetarne politike srpska privreda se danas nalazi u tako lošem stanju da sada ne postoji dobro rešenje ni za politiku kursa dinara, a izbor može da se vrši samo između lošeg (devalvacija, sada) i katastrofalnog rešenja (odgađanje devalvacije). Treba istaći, takođe, da je upravo politika Narodne banke, uz masovnu privatizaciju, omogućila dosadašnji koncept privrednog „razvoja” (koji sam nazvao bećarskom ekonomijom: prodaj-pozajmi-potroši), a za koji njeni kreatori (MMF) i realizatori (naši „reformatori”) danas tvrde kako mora da se menja.

Guverner R. Jelašić na vreme odlazi i nije isključeno da će se za njegovo ime vezivati period kada su plate stalno rasle, kurs dinara bio stabilan, krediti bili dostupni, a uvozne robe u izobilju (zaboraviće se da je od 2001. godine zabeležen devizni priliv od preko 30 milijardi dolara od privatizacije i novih zaduživanja u inostranstvu koji je, uglavnom usmeren u potrošnju, a industrijska proizvodnja i zaposlenost su manje nego 1998). Kao što se i iz perioda pred raspad SFRJ dobre stvari vezuju za ime A. Markovića (zaboravlja se da je za samo godinu i po dana sprovođenja njegovog programa došlo do pada industrijske proizvodnje od 25 odsto i rasta nezaposlenosti za 18 odsto).

Pošto je ostalo još malo imovine koja se može privatizovati (prodati), a teško je dobiti značajnije iznose novih kredita (pozajmica) jer smo prezaduženi, predstoje godine kada je neophodno preduzimati veoma nepopularne ekonomske mere (znatno smanjenje potrošnje) koje će dodatno pogoršati životni standard većine naših građana. U takvoj situaciji, pogotovo ako je tačna pretpostavka koleginice D. Popović (,,Politika”, 23. marta) „da mu je sada potvrđena neka dobra poslovna ponuda”, potez guvernera R. Jelašića i nije neko veliko iznenađenje, te se može pokazati kao njegova mudra lična odluka.

redovni profesor univerziteta