Odriče li se Srbija 27. marta
„Ne gubite iz vida nijednu alternativu kojoj ćemo možda morati da pribegnemo, ako vidimo da je sadašnja vlada otišla toliko daleko da ne može više nazad”. Ovu poruku je, marta 1941. putem svoje diplomatske mreže Vinston Čerčil uputio britanskom ambasadoru u Beogradu Kembelu i ona je, po mišljenju većine istoričara, samo jedan od dokaza o direktnoj umešanosti britanskih obaveštajnih službi u događaje koji su pre 69 godina odredili sudbinu „prve” Jugoslavije.
Tih dokaza ima mnogo, a istorijska nauka o „martovskom prevratu” stalno otkriva nove detalje. Ipak, stiče se utisak da se o tom, i danas aktuelnom događaju često iznose i jednostrani sudovi, uz davanje olakih kvalifikacija i nagađanja na temu „šta bi bilo, kad bi bilo”. Ide se dotle da se svi organizatori puča predstavljaju kao „obični plaćenici”, a događaj kao „tragična greška”, „samoubistvo Jugoslavije” i uzrok velikih žrtava koje je srpski narod podneo tokom rata. Ove tendencije odrazile su se, donekle i na školsku literaturu, pa se u udžbenicima istorije za osnovnu i srednju školu 27. mart jedva i spominje.
Da li stvari stoje baš tako? Činjenica je da se, u proleće 1941, zbog pripreme napada na Sovjetski Savez Hitleru žurilo, da je želeo da obezbedi mir u ovom delu Evrope i da je zbog toga, ali i svežeg sećanja na ulogu Srbije u Prvom svetskom ratu, Jugoslaviji ponudio veoma povoljne uslove, za pristupanje Trojnom paktu. Nemačka se, podsetimo, obavezala da će poštovati suverenitet Kraljevine Jugoslavije, da od nje neće tražiti učešće u ratu, niti prolaz trupa sila osovine kroz našu teritoriju, a u tajnoj noti obećan joj je i izlaz na Egejsko more, kao i luka Solun.
Stoji i to da je, početkom 1941. Velika Britanija bila u teškoj poziciji, da je uvlačenjem Jugoslavije i Grčke u rat želela da oslabi pritisak na svoje granice, a da nam zauzvrat ni Britanci ni SAD nisu nudili nikakvu konkretnu pomoć. Naravno da su oni koji su u ime Jugoslavije potpisali Trojni pakt sve to imali u vidu i da se nisu „potčinili Nemcima” zbog simpatija prema njima, već zato što su verovali da je, u tom trenutku to najbezbolnije po državu. Sigurno i da je, među „pučistima” bilo usijanih glava i ljudi lakomih na novac, kao i da posle prevrata nova vlada nije imala jasan cilj kuda dalje.
Ali to je samo jedna strana medalje. Jer da bi se ovaj događaj pravilno shvatio moraju se sagledati i druge činjenice. Prvo, u Jugoslaviji, a naročito u krajevima naseljenim srpskim narodom postojalo je jako antifašističko raspoloženje. Na ulice Beograda i ostalih mesta ljude je izvela želja za slobodom, ljubav prema otadžbini i svest da se u ratu, koji je nažalost bio neminovan Jugoslavija mora svrstati na pravu stranu. I ma koliko, možda surovo zvučale parole „Bolje rat, nego pakt” i „Bolje grob, nego rob” one su bile i ostale simbol ponosa, patriotizma i želje za slobodom.
Za dva meseca sve evropske zemlje obeležiće značajan jubilej – 65 godina od pobede nad fašizmom. Da obeleži taj događaj, sa punim pravom priprema se i Srbija. Jer poznato je koliko je žrtava srpski narod podneo u Drugom svetskom ratu i koliki je doprinos dao zajedničkoj pobedi. Ali postavlja se pitanje imamo li pravo da se ponosimo tom pobedom, a da, istovremeno nipodaštavamo događaje koji su joj doprineli.