Okrenuti drugi list

Kad uđete u određene godine, dešava se da ili pristanete na tzv. „netalasanje“, što podrazumeva život od danas do sutra, po već ustaljenoj šemi, bez ikakvih dilema, a to za većinu ljudi znači svakodnevno preživljanje, dok malobrojniji među nama hrabro odluče da bace peškir u ring i okrenu drugi list u svojoj knjizi života. E, takvim retkim, hrabrim ljudima oduvek sam skidala kapu i potajno se divila, jer uspevaju da u nekim srednjim godinama osete ono što bi najviše voleli da rade u životu u datom trenutku i odvažno reše da svoj život promene iz korena.

Zamene svetske berze za neke pitome predele u kojima gaje ovce, seju lavandu, prave kozji sir, ili slikaju pejzaže u akvarelu ...

Naravno, ne mislim na one koji polude za zgodnom ženskom i nekih 10-15 godina «srećnog» braka bace u vodu, već pre svega na one ljude od karijere, koji shvate da zalud troše dragoceno vreme ispred kompjutera, u kancelarijama, na predugačkim sastancima raznoraznih upravnih odbora, te reše da ne koračaju mali ispod zvezda, već iskreno požele da urade nešto drugo što ih čini dubinski srećnim, ispunjava i toplo greje onako iznutra…

U mojoj okolini takvih je nekoliko, o njima se priča i diskutuje uz kaficu, u pauzi za ručak.

Komentari su razni, neki ih smatraju neodgovornima, što bi mi rekli egoistima, koji misle samo na sebe i na svoje peto slovo azbuke. Ne slažem se sa takvim mišljenjima, jer mislim da je jako teško prekinuti nekakvu kolotečinu i iz finansijske sigurnosti, redovne plate i ostalih privilegija ili beneficija, ostati na tzv . duplom golom… Za takvu odluku potrebno je imati puno kuraži, potebno je iznad svega imati petlju…

Moja koleginica, Joni, Irkinja, rešila je da posle nekih 20 godina vrednog rada za međunarodnu organizaciju, okači svoje kopačke o klin i vrati se u rodnu Severnu Irsku, u svoj Dablin, iz koga je svojevremeno pobegla trbuhom za kruhom… Učinila je to u najgorem mogućem trenutku, kad je njenoj domovini krenulo nizbrdo… Neko bi rekao da je Joni time dokazala da je veliki patriota, ali ona smatra da to nema nikakve veze sa ljubavlju prema Svetom Patriku.

Njoj je naprosto bila puna kapa svega, došla joj žuta minuta…dvadeset godina podstanarskog staža i prekovremenog rada za šefove koji su stalno napredovali i išli sa dobrih pozicija na još više čitaj: bolje plaćene… I sve to preko njenih leđa i njenih bezbrojnih prekovremenih sati… Kao radoholik, Joni nije našla vremena ni da zasnuje porodicu … Stalno je radila, radila i samo radila… S jednog zasedanja na sledeće, s jedne konferencije na novu …

Ispraćala šefove kabineta, predsednike, generalne sekretare, a njen život isticao kao pesak kroz sat života … I onda joj pukao film i rekla “enough is enough“ uzela godinu dana neplaćenog i vratila se u svoju domovinu … Posle mesec, dva, živeći sa ostarelom majkom, rešila je da se upusti u novu borbu… Iznajmila je stan i osnovala dobrotvornu organizaciju … svoje dugogodišnje iskustvo i brojne kontakte iskoristila je za ono što joj “najbliže srcu”, rešila je da mobiliše ljude dobre volje i da pomogne onima kojima je pomoć neophodna, ostavljenima, siromašnima, bolesnima, zlostavljanima, svima onima koji nemaju nikakvu nadu u bolje sutra…

Srele smo se prošle nedelje, kad je Joni dosla na naš poziv da nam predstavi svoj novi projekat za sledeću godinu … Kakva promena, Joni – nekada umorna od života, umorna od svega, zračila je novom, neopisivom energijom … kao nova jarka zvezda blješti na modrom nebu…

Na žalost ima i onih kojima život tesno skroji nane, što bi Srbi rekli… Mom drugu Spirosu, jedan običan put, kome su se toliko radovali unapred, okončao je i karijeru i dotadašnji način života … I on i njegov sin jedva živu glavu izvukoše…obojica teški invalidi, bez nogu… Samo život može da izrežira takvu porodičnu tragediju…

Spiros je bio prikovan za bolničku postelju mesecima… depresivan, na ivici samoubistva, skrivao je suze i glumio hrabrost pred sinom…ako dete vidi da je otac klonuo, kako će se on boriti sa teškom sudbinom? Neprospavane noći, prevrtanje u krevetu, neprolivene suze u očima, ugušeni jecaji pretočili su se u jedan dnevnik… Pisanje mu je povratilo nadu u život, u bolje sutra… Monotone bolničke dane prekratio je pišući neprestano… Ispovest pretočena u knjigu donela mu je neverovatnu utehu i katarzu…A njegova priča iskreno napisana izuzetno se dopala jednom francuskom izdavaču… Spiros danas piše već svoju drugu knjigu…Život ide dalje…I njegov mali sin, koju godinu stariji, ponovo trči za fudbalskom loptom… i sam ima protezu … verovanto neće biti slavan fudbaler, kao Zidan, ali Spiros junior se neće lišiti niti jednog životnog zadovoljstva, to je «sigura», sto bi Grci rekli…

A na svu srecu ima takvih pozitivnih primera i kod nas…evo moja draga majka, iako je davno prešla sedamdesetu, nikako da se svrti kod kuće…Kad je pozovem, telefon zvoni li zvoni i ja uvek pretrnem, misleći najgore… a ona je stalno na terenu… kao predsednica kućnog saveta bije bitku sa aljkavim stanarima koji neće da plaćaju zajedničko održavanje zgrade, niti da menjaju navike donete sa sela… ili je na terenu , u raznim volonterskim udruženjima za pomoć siromašnima… ili je u pozorištu, ili na nekom koncertu…

Volim je što je takva…uspela je da prevaziđe krizu kada je ostala sama, pre svega velikom voljom i optimizmom i našla načina da učini nešto dobro i pozitivno, za sebe i za druge… da ne hoda neopažena pod zvezdama … A jedna me stvar s njom u vezi i te kako hrabri - čvrsto mi je obećala da, u skladu sa svojim godinama, ovoga leta neće više skakati na glavu u Savu…