Led Cepelin: „Stepenice ka raju"
Postoje rokenrol kompozicije koje su, nesumnjivo, više pokušaj da se iskaže virtuoznost i stvaralačko umeće (autora, pevača ili grupe), nego želja za podilaženjem ukusu najšire publike i sticanju novih poena na listama popularnosti. Potreba istinskih rokera da dokažu kako svoj uspeh nisu zasnovali na pukom ponavljanju dvanaest muzičkih taktova, preuzetih od bluza, nego da u svemu postoji i suštinski osećaj i potreba da se stvara nešto kompleksnije i vrednije, rezultovali su albumima poput: „Orkestra usamljenih srdaca narednika Pepera“, opere „Tomi“ grupe „Hu”, ili muzike bendova kao što su: „Džetro Tal”, „Mudi Bluz”, „Pink Flojd”, „Emerson, Lejk i Palmer”, „Jes”...
Ispostavilo se, srećom, da je publika uvek umela da isprati tu umetničku želju i, za razliku od oklevanja koje su prema dugačkim kompozicijama iskazivali muzički urednici, prihvatala je ovakve pokušaje otvorena srca. U ovu vrstu kompozicija svakako treba uvrstiti i „Stepenice ka raju“ („Stairway to Heaven“) grupe Led Cepelin („Led Zeppelin“).
Grupa „Led Cepelin” oformljena je 1968, a sačinjavali su je: gitarista Džimi Pejdž, pevač Robert Plant, basista Džon Pol Džons i bubnjar Džon Bonam. Mnogi ih smatraju začetnicima, takozvanog hevi-metal pravca, mada im koreni sežu duboko u bluz. Sva četvorica bili su dokazani muzičari, članovi mnogih grupa, a svoju prvu turneju odradili su pod imenom „Nju Jardberds” (New Yardberds”). Sam Džimi Pejdž u to vreme je već spadao u elitu britanskih gitarista, zajedno sa Erikom Kleptonom, Džefom Bekom, Mikom Tejlorom, Pitom Tausendom iz grupe „Hu”... Interesantan je i podatak da je ime „Led Cepelin” smislio upravo Kit Mun, bubnjar grupe „Hu”. Verovatno ne bez razloga, pošto su „Hu”, svakako, preteče muzičkog pravca kojem su se priklonili Pejdž i kompanija.
Ali, vratimo se „Stepenicama...” Prema Pejdžu, ova kompozicija izražava „kristalizovanu suštinu grupe”. U intervjuu Dejvu Šalpsu, uredniku „Trauzer presa”, nastalom 1977. u SAD, Pejdž objašnjava nastanak kompozicije: „Još uvek čuvam radni snimak koji smo napravili u jednoj kući u kojoj smo svi živeli, i većinu vremena provodili zajedno. Napisao sam je prethodne večeri sa Džonom Polom, sa svim promenama i ostalim detaljima, tako da smo već narednog dana mogli da snimamo. Postojao je samo jedan deo na koji smo morali da se vraćamo. Iz nekog neobjašnjivog razloga, Bonzo nije mogao ritmički da se uklopi u deo koji je sviran na gitari sa dvanaest žica”.
„Ostalo je teklo prilično brzo. Dok smo mi razrađivali muziku, Robert je beležio tekst. Mislim da je tri četvrtine uradio na licu mesta. Nije uopšte morao da razmišlja o rečima. Prosto neverovatno... Dobro smo pazili da je ne objavimo kao singl (sigurno bi morala da bude skraćena na 3-4 minuta). Za nas je to bio ogroman korak unapred”.
„Stepenice ka raju” objavljene su na četvrtom albumu „Cepelina” i vrlo brzo postale lektira za svakog ko je barem nakratko odlučio da se druži sa gitarom. Internet kao najrasprostranjenije savremeno sredstvo komuniciranja, preplavljen je najrazličitijim verzijama „olakšanog” notnog zapisa ove kompozicije.
Interesantan je podatak da je prvo izvođenje „Stepenica ka raju“ dočekano prilično hladno. Sve se dešavalo u Alster holu, u Belfastu, 5. marta 1971. Prema sećanju Džona Pola Džonsa, publika baš i nije bila preterano impresionirana. „Kao da je svima bilo do suza dosadno, i kao da su jedva čekali da se dogodi nešto novo“. Srećom, stvari su krenule drugim tokom a „Stepenice...“ su uskoro postale muzički zaštitni znak grupe. Ostale su to i do danas. Čak i pošto su se Pejdž, Plant i Džons razišli (1980). Džon Bonam je, nažalost, preminuo te iste godine.
Slobodan Samardžija