Nema brane prljavom kapitalu

Prašina u javnosti polako se sleže, mada su svi i dalje iznenađeni količinom opranih para od prodaje narkotika i veličinom imovine kupljene tim novcem. U neverici se prebrojavaju vile, stanovi, preduzeća i njive u vlasništvu narkobosova. Političari se čude otkud u Srbiji takve hobotnice kao što su „zemunski klan”, družina Sretena Jocića ili Šarićev kartel. U neverici su i obični ljudi koji ne veruju da su baš toliko ranjive brojne institucije države i društva, inače napravljene (čini se, neosposobljene) da zaštite privatizaciju kao ključni tranzicioni proces od prljavih para.

U javnom propitivanju o uzrocima nastanka organizovanog kriminala, a posebno Šarićevog narkokartela, pokazalo se u kakvom su stanju institucije sistema koje su proteklih godina stvarane (ponekad) uz veoma velike otpore vladajućih elita. Ta analiza prilično je deprimirajuća jer dijagnosticira dva krupna problema: nizak imunitet društva da se odbrani od kriminala i prljavog novca i nerazvijenost kontrolnih mehanizama i institucija.

Mnogi se pitaju kako je moguće da milijarda evra prljavog novca (što je oko pet odsto BDP-a) godišnje „prolazi kroz uši” raznim državnim organima. Ako se čak i isključi često pominjana (a teško dokaziva) sprega političkih elita i organizovanog kriminala, onda se kao mogući odgovor nameće teza da su „krivci” – nerazvijena regulatorna i kontrolna tela i nedostatak saradnje među njima.

Kad je javnost počela da propituje državne činovnike o Šarićevoj „šetnji kroz institucije sistema”, ispostavilo se da niko nije bio odgovoran da signalizira i spreči pranje narkodolara kroz proces srpske privatizacije. Agencija za privatizaciju tvrdila je da je mnogo puta sugerisala Upravi za sprečavanje pranja novca da ima sumnjivih transakcija, ta uprava tvrdi da je svoj posao završavala tako što je „predmete” prosleđivala policiji, Komisija za hartije od vrednosti smatrala se nenadležnom za propiranje prljavog novca na Beogradskoj berzi i upirala prstom na Narodnu banku Srbije koja je morala da kontroliše kako poslovne banke daju poslovni legitimitet sumnjivim biznismenima, Narodna banka se čudila kako je moguće da je u privatizaciji bilo prljavog novca…

Bivši predsednik Ustavnog suda Slobodan Vučetić tvrdi da „organizovanom kriminalu i korupciji ide naruku postojanje velikog broja formalno nadležnih državnih organa i službi, koji nedovoljno međusobno sarađuju ili im se nadležnosti preklapaju”. Vučetić smatra da je „najvažniji preduslov uspešne borbe protiv krupne korupcije i organizovanog kriminala stručno i tehničko osposobljavanje i uspostavljanje stalne i delotvorne saradnje nadležnih državnih organa i specijalizovanih organizacija (UBPOK, BIA, Poreska uprava, Državna revizorska institucija, Agencija za sprečavanje pranja novca, Agencija za borbu protiv korupcije, Agencija za privatizaciju, Uprava za javne nabavke, Komisija za zaštitu prava ponuđača, Komisija za zaštitu konkurencije)”.

Svestan tih činjenica, ministar ekonomije Mlađan Dinkić izjavio je pre neki dan da je „za društvo jako važno da se utvrdi istina o pranju novca kroz proces privatizacije”.

Ali, međusobne optužbe i odricanje vlastite odgovornosti nisu pokazali samo koliko su nezavisne institucije nejake, nego su i potvrdile političku dominaciju nad njima. Nezavisna regulatorna i kontrolna tela u savremenoj političkoj teoriji predstavljaju takozvanu četvrtu granu vlasti, čiji je posao da u ime građana autonomno i nezavisno nadziru ostale tri grane vlasti. Mnogi će se saglasiti sa ocenama bivšeg predsednika Ustavnog suda, ali i dalje ostaje pitanje kako to da u Srbiji ima toliko državnih i nezavisnih kontrolnih tela, a proces privatizacije nije zaštićen od prljavog novca.

Jedan od odgovora nudi studija Fonda za otvoreno društvo o funkcionisanju „četvrte grane vlasti”:

– Stiče se utisak da je na delu strategija Potemkinovih sela i da je niz „nezavisnih” tela osnovano samo da bi demonstrirale reforme dok u praksi tela ili nisu dobila adekvatne ingerencije ili njihov rad sistematski podriva izvršna vlast u skladu s dnevno-političkim i ekonomskim interesima.

Jedan od tih „reformskih ukrasa” mogao bi da bude Državna revizorska institucija (DRI), inače zamišljena kao centralna tačka institucionalne kontrole trošenja javnih sredstava čiji su najznačajniji „klijenti” korisnici javnih sredstava, javna preduzeća i političke stranke. Njen predsednik Radoslav Sretenović, nekoliko godina (od 2005. kada je donet Zakon), nije mogao da radi posao, a onda kad je počeo da ga radi stručno i nezavisno, zasut je političkim drvljem i kamenjem. Iako je kontrolisala tek petinu državnih institucija i utvrdila nepravilnosti u trošenju para poreskih obveznika u 2008. godini, DRI i Sretenović doživeli su hajku posle koje se sve svelo na najavu podnošenja prekršajnih prijava. Mnogo je, međutim, značajnija poruka koju je Sretenović uputio u nedavnoj u parlamentarnoj raspravi:

– Jedan od uslova da Srbija dobije pomoć od Evropske unije je da ove godine državni revizori urade kontrolu poslovanja najmanje tri javna preduzeća i da se izmeni Zakon jer DRI nema kapacitet da kontroliše poslovanje svih javnih preduzeća, socijalnih fondova i lokalnih samouprava zbog nedostatka kadrova.

Podsećanja radi, uvođenjem DRI Srbija je počela da ispunjava kriterijume Evropske komisije u pogledu finansijske kontrole javnih nabavki na principima transparentnosti, odgovornosti i javnog integriteta. DRI ima posebno važnu ulogu u sistemu kontrole javnih nabavki jer proverava njihovu svrsishodnost (uz proveru zakonitosti) po principu ekonomičnosti, efikasnosti i efektivnosti.

Od 2004. godine u Srbiji funkcionišu dve institucije koje se bave stručnim poslovima u oblasti javnih nabavki – Uprava za javne nabavke (postoji od 2002) i Komisija za zaštitu prava (ranije Komisija za zaštitu prava ponuđača). I dok je uprava organizovana u skladu sa osnovnim standardima država-članica EU, položaj i nadležnosti Komisije za zaštitu prava u neskladu su s propisima EU i preporukama Evropske komisije.

Kao ilustracija položaja komisije može da posluži ostavka koju je njen tadašnji predsednik Aleksandar Lukić podneo 2004. godine „zbog nepodnošljivih pritisaka, pretnji i ucena” od strane ministra za kapitalne investicije Velimira Ilića. Lukić je objasnio da je na sastanku u vladi 3. juna, zakazanom radi pronalaženja rešenja sporne javne nabavke radova na rekonstrukciji Terminala 2 Aerodroma Beograd, njegovo izlaganje o neophodnosti poništavanja postupka nabavke u celosti ministar Ilić prekinuo rečenicom: „Ne dolazi u obzir”.

Problem nezavisnosti komisije bio je vidljiv i u nedavnoj aferi povodom predloga da za njenog predsednika bude imenovan Borislav Galić, bivši šef kabineta direktora službe Državne bezbednosti koji je, po pisanju medija, učestvovao u obezbeđivanju falsifikovanih pasoša za sada već osuđene za ubistvo na Ibarskoj magistrali i njihove porodice.

Činjenica da su komisija (koja donosi konačne odluke u sporovima o regularnosti postupaka javnih nabavki) i naručilac sastavni deo izvršne vlasti (ili su pod njenom neposrednom kontrolom) stvara osnov za sumnju u objektivnost odlučivanja komisije. A u članu 2, stav 8 Direktive 89/665 Evropske unije kaže se da „telo koje obezbeđuje primenu pravnih lekova u oblasti javnih nabavki mora biti nezavisno od izvršne vlasti”.

I Dijana Bajalović-Marković, predsednica Komisije za zaštitu konkurencije (osnovana u aprilu 2006), tvrdi da su antimonopolskoj borbi u Srbiji vezane ruke, da komisija nema mehanizam da razbije monopole i da je „novi Zakon o zaštiti konkurencije, koji daje veća prava i ovlašćenja komisiji donet (1. novembra 2009), ali se ne primenjuje jer bez podzakonskih akata, koji još nisu gotovi, Komisija ne može da izriče mere”. Stručnjaci upozoravaju da zakon ima velike manjkavosti koje odudaraju od evropske prakse i da mogu da ugroze njegovo delotvorno sprovođenje. I sve to u situaciji kad je, prema izveštaju Svetskog ekonomskog foruma, Srbija po konkurentnosti na začelju u svetu.

Savet ove komisije radi u krnjem sastavu od 2. aprila 2009. godine, konkurs za predsednika i članove saveta raspisan je prošlog decembra a vladajuća koalicija ne pokazuje nameru da parlament izabere nove članove i tako komisiji omogući dalji nesmetan rad. Najave su da bi novi sastav saveta komisije mogao da bude utvrđen na ovomesečnom zasedanju parlamenta što bi značilo da komisija u novom sastavu počne da radi 1. aprila. Mediji „pouzdano” javljaju da će nova predsednica saveta najverovatnije biti osoba koja „važi za pristojnu, ljubaznu i nekorumpiranu, iako se nikada do sada nije bavila pravom konkurencije niti ima iskustva iz ove oblasti”.

Iskustva nezavisnih institucija pokazuju da se izvršna vlast prema njima najčešće odnosi kao prema evropskim ornamentima – dobro izgledaju na papiru i predstavljaju ispunjenje kriterijuma za pristupanje EU, ali u praksi ne znače mnogo i tretiraju se kao delovi (organi) vlade. I upravo u toj izmenjenoj, ispolitizovanoj, poziciji nezavisnih kontrolnih tela zapravo se krije nemoć države i društva da se suprotstave narkokartelima i hobotnicama organizovanog kriminala.

Miša Brkić

-----------------------------------------------------------

Karlov ugao

. Privatizacija je servis za pranje para i peglanje biografija.

. Lisac je privatizovao kokošinjac. I sad leti perje.

. Kriminalci postaju tajkuni. I obrnuto.

. Kupio je nekoliko firmi jer ima zlatnu koku. Iz Kolumbije.

. Da političari imaju veze sa organizovanim kriminalom je obična MITOmanija.

. Tok novca u Srbiji je kao reka. Ponornica.

. Srbija ima tešnje veze s Kajmanskim i Devičanskim ostrvima, nego sa EU.

Dragutin Minić