Rusija je uvek težila savezu sa Evropom

Od našeg dopisnika

Moskva, marta– Evropa, koja je prihvativši Lisabonski sporazum napravila savez sovjetskih kapitalističkih republika, uplašila se formiranja novog Sovjetskog Saveza, kaže Vladimir Žarihin, politikolog, zamenik direktora Instituta Zajednice nezavisnih država, komentarišući sve češća upozorenja da stvaranjem Carinskog saveza sa Kazahstanom i Belorusijom (uz mogućnost da im se pridruže druge države) obnavlja bivši SSSR. „Čega se plaše, da ne pođemo njihovim putem?” pita se Žarihin.

Zašto da ne, tamo se bolje živi.

Da, tamo je dobro, ali ne primaju. Šalu na stranu, Rusija nikad nije skrivala svoju težnju da formira neki ekonomski konglomerat, a možda kasnije i nekakav politički savez sa Evropskom unijom. Ali EU nekako nije spremna za to. Ja za to ne optužujem vodeće zemlje Evrope. Nama je jasno da je to uticaj Amerike koja apsolutno nije zainteresovana za formiranje takvog ekonomskog saveza, prosto zato što bi on bio sam sebi dovoljan.

Stiče se utisak da je Rusiji za sve kriva Amerika – za ponašanje NATO-a, za odnose sa EU... Nije li to malo preterivanje?

Nije. Ja ne kažem „prokleti američki imperijalisti”. To su prosto njihovi nacionalni interesi, i to treba razumeti. Nije u njihovom nacionalnom interesu da se formira takav konglomerat. I oni čine sve da se to ne dogodi. Mi sve vreme zaboravljamo da se i dan-danas na teritoriji gotovo cele Evrope nalazi američka vojska. Te evropske države ne odlučuju uvek same o svom političkom delovanju. A to bi bio ekonomski konglomerat koji ima sve što je potrebno – i prirodne resurse, i ljudske, i finansijske, tehnološke... I ne bi mu bilo ravnog. Ali tako je, kako je.

Imajući u vidu da je, posebno posle ekonomske krize, svet krenuo putem stvaranja krupnih ekonomskih konglomerata – to nije samo EU, već i grupa SAD–Kanada–Meksiko, Latinska Amerika u kojoj se već govori o zajedničkoj valuti, pa jugoistočna Azija predvođena Kinom, gde se takođe govori o zajedničkoj valuti – nama ne preostaje ništa drugo nego da stvaramo svoj, makar i nedovoljno veliki, konglomerat. Tako je stvoren carinski savez. I nije reč o preporodu Sovjetskog Saveza već u opštim svetskim tendencijama. Uostalom, zanima me šta imaju u vidu kad kažu „preporod SSSR-a”. Možda misle na preporod komunizma?

Pošteno rečeno, ako se gleda ne po rečima, nego po delima, u našem rukovodstvu sede najveći ekonomski liberali na svetu. Pogledajte samo jedinstvenu poresku skalu! To nema nijedna od zemalja G-20. Govori se i o imperijalističkim tendencijama Rusije. Moji prijatelji iz Instituta za izučavanje javnog mnjenja tvrde da ispitivanja govore da je ruski narod mnogo više izolaciono raspoložen. Većina smatra da smo sami sebi dovoljni, da nam niko nije potreban, da možemo i sami da živimo, a svi ostali su „paraziti koji od nas samo traže jevtinu naftu i gas”. Ponavljam – integracije na postsovjetskom prostoru su iznuđeni odgovor na svetske tendencije.(/slika2)

Da li se mogu očekivati i političke integracije?

To bi bio veoma dug proces. Vrlo je važno znati da je integracija Evrope uspela na početku umnogome i zato što su političke razlike bile gurnute u drugi plan. Uporedite samo političke sisteme, na primer, Španije i Švedske tada! A integracije na postsovjetskom prostoru nisu mogle uspeti zato što to nije shvaćeno. Verovalo se da se država raspala, ali ostali su temelji na kojima treba graditi nekakve saveze. Ali to je bilo greška. Nove države formirale su drugačije političke sisteme, pa se na tim temeljima više ništa nije moglo stvoriti. Sad se konačno shvatilo da treba graditi i nove temelje. A novi temelj je Carinski savez. To je nešto kao savez uglja i čelika od pre pola veka u Evropskoj uniji. I do „našeg Lisabonskog sporazuma” moraće da prođe otprilike isto toliko vremena.

Kako će izgledati, eventualni, „postsovjetski konglomerat” – kao savez ravnopravnih država, ili će se ipak imati u vidu njihova različita ekonomska moć?

Ravnopravno je nemoguće – to je jasno i iz iskustva EU koja je osnovana kao zajednica država otprilike jednakih po ekonomskoj snazi, i kao takva mogla je da funkcioniše na principu jedna država – jedan glas. Onog trenutka kada su im se pridružile male i slabe države, pojavili su se problemi. Zato je i došlo i do Lisabonskog sporazuma koji je promenio pravila i tako deblokirao sistem.

Često se govori o mogućoj zajedničkoj valuti u okviru zemalja ZND. Da li je ona moguća?

Vidite li šta se ovih dana dešava sa Grčkom? I evro već ima problema. Poznato je da smo mi, u okviru zajedničke savezne države sa Belorusijom, godinama pokušavali da napravimo zajedničku valutu. I nikako nije išlo – kad je Rusija predlagala da emituje zajedničku valutu, Lukašenko nije mogao da se složi jer bi to značilo da je ispustio iz ruku ekonomiju svoje zemlje. A kad je on predlagao da budu dva emisiona centra, Rusija je odbijala jer je to, ekonomski, besmislica. Zajednički novac predstavlja visok stepen političke integracije koja među zemljama ZND ne postoji. I konačno je shvaćeno da je mnogo bolje krenuti sa obračunskom jedinicom, kao nekad Evropa sa ekijem. Mislim da će se ići tim putem.

Carinski savez između Rusije, Kazahstana i Belorusije je realnost. Ima nagoveštaja da bi mu se i Ukrajina pridružila, mada uz neka ograničenja koja joj nameće članstvo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Kako se to može odraziti na globalna dešavanja u svetu?

Sve koji imaju nešto protiv ekonomske saradnje na evroazijskom prostoru i smatraju to preporodom SSSR-a ja pitam da li umesto tog modela, koji nudi Rusija, oni nude drugi, bolji koji predstavlja ekonomski podeljeno evroazijsko prostranstvo? I da li smatraju da te zemlje u današnjim uslovima globalnih integracija mogu samostalno da opstanu? I zar to potpuno razdeljeno prostranstvo neće, zbog ekonomskih problema, postati još jedna nova, veoma ozbiljna opasnost upravo za Evropu?

Evropa se danas nalazi na raspuću. Ima velikih problema. Mogućnosti evropskih integracija su već iscrpljene (možda i prerano). Sledeći korak će biti integracija sa Rusijom. Drugog puta nema. Inače nam preostaje da beskonačno pravimo „severne” i „južne” tokove zaobilazeći jednu po jednu državu.

A kako će na to reagovati Amerika?

Postavljaće klinove pod točkove.