Studenti napred, ostali – stoj

Već prvi dani beogradskog Festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma, stavljaju gledaocima na znanje da se popularni „kratki metar”, polako ali sigurno pretvara u festival studentskog filma. Nije to loše, u mladosti je snaga. Valja otkrivati mlade talente, pružati im šansu i podršku, nego se pitam gde se dede onaj intrigantni, buntovnički i uvek nepredvidivi festival koji je izazivao debate i polemike i na kojem je vazda iz nekog filmskog razloga „letelo perje”? Otišao je u prošlost, nezasluženo i bez valjane argumentacije. Sve mi se čini, voljom onih koji ili ništa ne znaju ili misle samo na sebe.

Kako bilo, tek na scenu domaćeg kratkog igranog programa u prva dva takmičarska dana, sa svojim studentskim ispitnim ili diplomskim filmovima, u dominantnoj većini nastupili su studenti režije beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti. Među njima je i Dane Komljen, čiji će se 34-minutni film „Ja već jesam sve ono što želim da imam” uskoro naći i u takmičarskom programu „Sinefondasion” 63. Kanskog festivala. U hladnom prostoru, sa statičnom kamerom i glumcima najčešće van kadra, u sporom ritmu i u stilu filmskih dela „rumunskog novog talasa”, Komljen nudi i dirljivu egzistencijalističku priču o otuđenom potrošačkom društvu, ali i tananu studiju o usamljeničkom životu, nedostatku komunikacije i preprekama u sazrevanju mlade generacije.

Maša Nešković, sa svojim diplomskim filmom „Bez traga”, mnogo je direktnija u izrazu, fokusirana na atmosferu vojničke neizvesnosti i misterije, u priči o četvorici mladih vojnika-stražara koji vide nešto što ne treba da vide, zbog čega dvojica od njih nestaju bez traga (asocijacija na aferu „Topčider”).

„Zlatna liga” studenta četvrte godine FDU Ognjena Isailovića je izvrsno zaokružena melodrama, zanimljiva priča o talentovanoj mladoj atletičarki čiju će svakodnevicu svedenu na rad, red i disciplinu, poremetiti ljubav i spoznaja o trudnoći koja može da osnaži organizam pred veliko i važno svetsko takmičenje. Ova Isailovićeva priča, uz još rada na scenariju, malo mudrosti i dodatne podrške, komotno bi se mogla razviti i za celovečernji igrani film.

Izoštrena tačka gledišta, zrelo promišljanje kadra i dobra glumačka podela krase i „Ritam gitaru, prateći vokal” Ognjena Glavonića (četvrta godina FDU), koji u dvadesetak minuta nudi intimističku priču o mladiću koji provodi dan spremajući se da uradi nešto što je trebalo da učini mnogo ranije – da izjavi ljubav devojci koju voli od detinjstva. Glavonićev film, baš kao i „Puls” njegovog kolege sa klase Damira Romanova, sa uspehom su već bili predstavljeni i na 3. Kustendorf festivalu, s tim što se, za razliku od Glavonića, Romanov opredelio za sasvim drugačiji filmski žanr. Njegov „Puls” je veoma uspela parodija na podžanr „vampirskog filma”, ali i jedna od najsimpatičnijih posveta balkanskim majkama, ikada viđena na ovim prostorima. Sva satkana od humora i „dobrog štosa”, Romanovljeva filmska priča napisana je čvrsto i sa puno duha, a uz to je i izvrsno glumljena.

Najviše smeha u gledalištu izaziva petnaestominutni, prvi srpski „futuristički” film „Zvezda Tri” Nebojše Nenadića, neobična i veoma duhovita studija o našim nepopravljivim naravima i navikama. One su nepromenjene čak i u dalekoj budućnosti u kojoj su hrabri Srbi postali već i astronauti, imaju svoj svemirski brod sa centralnim kompjuterom koji govori na ruskom, a opslužuje ga američki robot. Početni zamajac za Nenadićevu priču da se svesti na sledeće: „Prema proročanstvu Mitra Tarabića, u jednoj dalekoj galaksiji nalazi se zvezda koja je uzrok svih vekovnih srpskih problema, jer njen položaj ometa razvoj Srbije... Mudri vladar, zajedno sa timom Ministarstva za astrologiju, doneće odluku da se pomenuta zvezda uništi po svaku cenu...” Pa ko ovome da se ne smeje?! Nastavak obavezno pogledajte sami. Možda i na kakvoj televiziji, ukoliko se urednici filmskih programa konačno dosete da otkupe i pokoji kratki igrani film za prikazivanje na malom ekranu.