Poslednja romantična predstava

Ne daju se „praški đaci”. Srećom te postoje, što su još stvaralački aktivni i razigrani, što imaju još mnogo toga da kažu i pokažu, jer kako stvari stoje uskoro bi počeli da zaboravljamo šta znače one prave, suštinske vrednosti filma i filmske umetnosti.

Tu je da nas na takve vrednosti podseti i pisac scenarija, reditelj i pedagog Srđan Karanović sa svojim filmom „Besa”, suptilnom intimističkom dramom, delikatnom ljubavnom pričom smeštenom u okruženje Prvog svetskog rata.

„Besa” je lep film. Romantičan i elegičan, nadasve human. Arhaičan, baš kao što je arhaično i vreme u kojem je smeštena radnja. Majstorski režiran. S jedne strane – dramaturški uobličen i čvrsto postavljen kao stena, a sa druge – prozračan i tanan poput najfinije čipke, jer se u njemu vodilo računa i o onim najsitnijim, oku često nevidljivim detaljima. Uz osećaj za dobar ukus i pravu meru, uz doslednost u sprovođenju rediteljskog koncepta, precizan rad sa glumcima, ujednačen ritam i tempo, Karanović iskazuje i vrhunski osećaj za stilsko jedinstvo. Uronio je i u najtananije međuljudske odnose i na površinu izneo priču koja i najtvrdokornije može da dirne u srce i kojoj se može verovati.

Junaci Karanovićevog filma su Lea (Iva Krajnc) – muzički obdarena Slovenka, nastavnica ritmike i plesa udata za Srbina Filipa (Nebojša Dugalić) koga je upoznala na školovanju u Beču, zbog koga je primila pravoslavlje te došla u seosku školu u Srbiji, i Azem (Miki Manojlović) – sredovečni Albanac sa mnogobrojnom porodicom, marljivi i na rečima škrti školski poslužitelj.

Za neuko seosko stanovništvo, tik pred početak Prvog svetskog rata, i ona i on su stranci, koji izazivaju nepoverenje i „zle jezike”. Lea kao „Austrougarka”, mrski neprijatelj, čije kulturološke navike, čitanje knjiga i slušanje opere sa gramofona – tehnološkog čuda onog doba, izazivaju uznemirenje i podozrenje, a Azem kao „Arnautin” kojima se tradicionalno ne veruje, pogotovo ne kada rat zakuca na vrata i kada se puška uzme u ruke.

Kada direktor škole Filip dobije ratni poziv, a seljani svi redom odbiju da pripaze na „njegovu Austrougarku”, on se obraća Azemu sa molbom da bude Lein anđeo čuvar. Azem daje besu da će tako biti, a ta čvrsto data reč, zakletva i zavet, uskoro postaje glavni pokretač sveukupne dramske radnje, i humora i sete koji proizlaze iz tog neobičnog sudara dva civilizacijski različita sveta – zapada Evrope i patrijarhalnog Balkana.

Iz te, spolja nametnute i nevoljne, upućenosti jedno na drugo, u kamernom prostoru učiteljskog stana unutar zabravljene seoske škole, postepeno se rađa i razvija odnos između prozračne, samosvesne i pričljive Lee i ćutljivog, tvrdog, datoj reči vernog Azema. Njihov unutrašnji odnos je i u čvrstoj konekciji sa spoljašnjim, a stalno prisutnim ratnim događanjima promenljivog ishoda, bravurozno snimljenim isključivo kroz prozore učiteljskog stana (tu do potpunog izražaja dolazi majstorstvo direktora fotografije Slobodana Trninića).

Što je napolju strašnije, to je odnos Lee i Azema bliskiji, ali ne samo zato što nevolja i nesreća spaja ljude, već i zato što jedno o drugom doznaju sve više, utičući jedno na drugo u svakodnevnim navikama, učeći jedno od drugog, čitajući Tolstoja, svirajući zajedno valcer – ona na klaviru a on na svojoj šargiji, pomažući stanovništvu i vojsci... Međusobne emocije idu uzlaznom linijom – čiste, iskrene, čedne. Rađaju se neke od najlepših filmskih scena ljubavi i milovanja bez dodira. Poslednja romantičarska predstava. Sjajno.

Miki Manojlović je pouzdan glumac na kojeg svaki reditelj voli da se osloni. Glumi i kada ćuti. Veruje mu se i kada škrto progovori ili zapeva na albanskom. Iva Krajnc je otkrovenje, očigledno je bila pravi „materijal” u sigurnim rediteljskim rukama i inspirativan partner Manojloviću. Zapažena je i uloga oficira Jevrema, iznenadnog antagoniste u ljubavnoj drami, u tumačenju Radivoja Raše Bukvića čije je glumačko sazrevanje za svaku pohvalu. Izuzetne doprinose kompletnoj rekonstrukciji epohe dali su i scenograf Goran Joksimović i kostimografkinja Saša Kuljača, a sveukupnu atmosferu filma svojom prikladnom i neupadljivom muzikom začinio je Zoran Simjanović. Njegova originalna kompozicija „Igra Sunca i Meseca”, kao i obrada Šubertove „Grethen sa vretenom” sa glasom Dragane del Monako, dugo zvone u ušima.

Karanovićeva „Besa” nije za propuštanje. Uz ovaj film ćete se podsetiti da i u vama još uvek „čuči” zrnce humanosti, čovekoljublja i romantike, samo ste na to zaboravili umorni od svakodnevice i prezasićeni besmislenim instant-filmskim proizvodima kojima vas bombarduju iz nezaustavljive „fabrike snova”.