Dva čoveka i pejzaž

Visokorezonantni film „Kako sam proveo leto” Alekseja Popogrebskog, sa svega dva lika, ukoliko ne računamo i onaj treći, možda i najznačajniji – pejzaž Čukotke u arktičkom krugu u koji je smeštena dramska radnja, epika ludila i nesporazuma, doveo je posle mnogo godina odsustva rusko filmsko delo u glavni takmičarski program Berlinskog festivala. Rezultati su poznati, film je osvojio tri „Zlatna medveda“ . Dva su pripala glumcima Grigoriju Dobriginu i Sergeju Puskepalisu za najbolje muške uloge, a treći vrsnom snimatelju Pavelu Kostomarovu za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti.

Zasluge za ovakav uspeh najviše pripadaju scenaristi i reditelju Alekseju Popogrebskom (1972), pripadniku nove generacije ruskih filmskih stvaralaca koji su pronašli sopstveni filmski jezik pričajući jednostavne priče utonule u realizam, zahvaljujući kojima su posrnulu rusku kinematografiju početkom novog milenijuma snažno vratili na međunarodnu scenu.

Ime Alekseja Popogrebskog, svršenog moskovskog studenta psihologije i prevodioca sa engleskog (sin scenariste Pjotra Popogrebskog), nije nepoznato ni našoj publici. Naprotiv, sa filmom „Na putu za Koktebel“, koji je radio zajedno sa Borisom Hlebnikovom, boravio je na beogradskom Festu, na kojem je bio viđen i njegov drugi film „Jednostavne stvari“. Izvrsno napisan, psihološki složen i dubok, vrhunski realizovani „Kako sam proveo leto“ Aleksejev je treći film. Najzreliji i najsnažniji, snimljen u teškim i nepredvidljivim klimatskim uslovima, u arktičkoj izolaciji, uverljivo i gotovo dokumentaristički. Pred očima gledalaca razvija se odnos između dva radnika u meteorološkoj stanici, različitog životnog doba i iskustva, čiju će dnevnu rutinu prekinuti, a potom i potpuno promeniti, iznenadno primljena vest o tragediji u porodici...

Odakle je potekla ova i ovakva filmska priča?

Još kao dete bio sam fasciniran polarnim istraživačima i pročitao sam gotovo sve njihove memoare koji su objavljeni u Rusiji. Tako se može reći da sam scenario za ovaj film gradio godinama. Naravno, bio sam  potpuno svestan da scenario koji se gradi oko samo dva lika nikako ne može biti niti moj prvi, niti moj drugi film. Za tako nešto bilo mi je potrebno mnogo više iskustva kao filmskog stvaraoca. Dugo sam razmišljao i o tome da pronađem sebi partnera koscenaristu, a onda sam jednog dana seo i počeo da kucam sam.

Zašto ste za lokaciju snimanja odabrali Čukotku?

Radili smo istraživanja tokom priprema za snimanje filma i pronašli polarnu stanicu Valkarkaj na najsevernijem rtu Čukotke. Ukoliko pogledate mapu videćete da je to bukvalno kraj sveta. Oduševljen i zaljubljen u pejzaž koji sam pronašao za svoj film, pokazao sam na mapi to mesto glumcu Sergeju Puskepalisu, za koga sam i napisao namenski jednu od dve muške uloge, i tada sam doživeo neverovatno iznenađenje. Puskepalis je dugo gledao mapu i tiho izgovorio: „Živeo sam u blizini čak devet godina.“ Kada je bio dete, njegovi roditelji su radili u nuklearnoj bazi na Čukotki. Puskepalis se tako sa svojim likom sezonskog polarnog meteorologa potpuno srodio od samog starta.

Sergej Puskepalis je igrao glavnu ulogu i u Vašem prethodnom filmu „Jednostavne stvari“, ali je zanimljivo to što je on zapravo pozorišni reditelj?

Sergeja sam upoznao preko njegovog sina Gleba koji je igrao glavnu ulogu u mom prvom filmu „Koktebel“. U „Jednostavnim stvarima“ Sergej je debitovao kao filmski glumac i za portret nedovoljno plaćenog anesteziologa bolnice u Sankt Peterburgu osvojio je brojne međunarodne nagrade. Sergej poseduje taj veoma poseban dar projektovanja intenziteta autentičnosti. Njemu se u svakom trenutku veruje.

Veruje se i njegovom mlađem partneru Grigoriju Dobriginu, koji igra mladića čija nezrelost i nesmotrenost dovodi do drame epskih razmera?

Dobrigin je u tom trenutku završavao pozorišnu akademiju i ovo mu je bila prva filmska uloga. Zanimljivo, on je rođen na Kamčatki, tako da je i njemu polarni ambijent veoma poznat. Kada sam ga video u jednom studentskom filmu, znao sam odmah da on može biti sjajan partner Puskapalisu, jer sam osetio njegovu unutrašnju snagu i mogućnost da se veže za svoj lik. Na snimanju je naporno radio, sve što ste videli istinito je – on je taj koji se verao po strmim stenama i skakao u Arktički okean. Nije hteo dublera. Nisam ljubomoran što je „moje otkriće“ postalo akcioni heroj u blokbaster filmu „Crno svetlo“, dok sam ja još bio sa ovim mojim filmom u fazi postprodukcije.(/slika2)

Da li je i scena susreta sa polarnim medvedom istinita?

Polarni medvedi su činjenica života na Čukotki. Tokom septembra oni postaju svakodnevni događaj. Kada nam je jedan od njih iznenada ušetao u kadar, to je bilo nešto najstrašnije što smo u životu iskusili. Dobrigin je počeo da beži, te su strah i užas koji se vide na njegovom licu i te kako istiniti.

Vi ste lično imali sjajnog partnera i snažnu potporu u direktoru fotografije Pavelu Kostomarovu koji je i vrstan dokumentarista. Zahvaljujući njemu surovi i nepredvidljivi pejzaž Čukotke postaje treći snažan lik u filmu „Kako sam proveo leto“?

Osim što je izvrstan snimatelj, Kostomarov je ostvareni reditelj dokumentarnih filmova. Njegov osećaj za širokougaone planove doneo je filmu snagu, preneo odnos između dva čoveka na ogromno prirodno prostranstvo. U pravu ste kada kažete da je pejzaž treći glavni lik u mom filmu. On je indiferentan na ljudsku dramu, ljudsku glupost i nesreću. On vodi svoj život, prema sopstvenim pravilima i zakonima, a ljudi su tu da ih poštuju i slede, da im se prilagode a ne suprotstavljaju, ukoliko žele da prežive.

Dva čoveka i pejzaž, najkraći je opis Vašeg filma. Zvuči šašavo, a Vi ste od toga napravili izuzetno human, čak i ekološki osvešćen film velike snage i za dugo pamćenje?

Najbolniji deo u celokupnom procesu nastanka ovog filma bio je pisanje scenarija. Oduzeo mi je godine, postao je deo mene, ogroman deo sebe sam u njega uložio, kako bi priča o odnosu dva čoveka i prirode date od Boga mogla da dotakne gledaoca i na ličnom i na univerzalnom planu, ma gde se on nalazio. Ukoliko sam u tome uspeo, moja misija je izvršena.