Minuli Nikoljdan bio je ozbiljan test za novčanik, stomak, ali i Elektroprivredu. Trebalo je preživeti taj gastronomski udar u obliku ribljih bahanalija kojima bi i Džejmi Oliver pozavideo. Iako Srbi prednost daju pečenju, ko je mogao da odoli bakinoj ribljoj čorbi, posnim sarmicama, prebrancu, pijanom šaranu sa suvim šljivama, somovini na alaski način, ražnjićima od dimljene pastrmke i pečurkama... Suve pite, baklave i sitne kolače da i ne pominjem. Iako zvuči bogohulno, ali mnogi Srbi su proslavu krsne slave 19. decembra shvatili kao generalnu probu dočeka Nove godine. Slavska ikona, upaljena sveća, kolač i žito bili su više dekor. Jelo se i pilo, a bogami i pevalo. Samo su nedostajali petarde, konfete i ponoćni poljupci. Pošto bezmalo polovina srpskih porodica slavi svetog Nikolaja Mirlikijskog, a ona druga polovina se sprema u goste, možda bi bilo bolje da država taj dan proglasi neradnim. Svečari ionako po zakonu imaju pravo na slobodan dan, a ostali su gledali gde god je to bilo moguće da ranije umaknu s posla. Pitajte poslanike da li je Narodna skupština u poslednjih 15 godina nekada zasedala na Svetog Nikolu.

Srpska sklonost ka preteranom blagoutrobiju, opisana na simpatičan način i u Sremčevoj pripovetki "Ivkova slava" i priči Sime Matavulja "Na slavi", poslednjih godina dobija nova tranziciona obeležja. Koja domaćica u gradu još stiže da kuva žito ili mesi slavski kolač sa osveštanom vodicom? Tu su pekare, poslastičari, a slavski kolač možete naručiti i u samoposlugama. Za one dubljih džepova samo u Beogradu ima nekoliko firmi za ketering kod kojih možete naručiti kompletnu slavsku trpezu – od kolača, koljiva, raznih posnih ili mrsnih đakonija sve do sitnih kolača po sistemu "ključ u ruke". Pojedini novokomponovani svečari idu i korak dalje i slavu proslavljaju u restoranima. Što da prljaju kuću, a još su tu konobari da olakšaju domaćinima posao i služe goste.

Krsna slava kao deo porodičnog identiteta i molitvenog slavlja kao da gubi svoju duhovnu vertikalu i dobija obrise prestižne žurke na koju se dolazi u firmiranim toaletama i poklanjaju skupoceni cvetni aranžmani, francuska vina, pa čak i viski. Stari Beograđani pamte da se nekada na slave išlo po podne i bez poklona, a uglavnom se nije dugo ostajalo, kako bi bilo vremena da se obiđu svi svečari.

Domaćin s porodicom treba pre svega molitveno da proslavlja sveca iz zahvalnosti prema Bogu, a ne zbog jela i pića. Slava je i vreme kada se porodica okuplja i domaćin praštanjem miri ako je sa nekim bio u zavadi. Pre nego što počne slavski ručak svi članovi porodice nose u crkvu kolač, žito, sveću i crno vino. Poželjno je da svi ostanu prvo na Svetoj liturgiji i tek posle pristupe obredu rezanja kolača.

U Novom zavetu postoje opisi dve različite gozbe. Na prvoj Isus Hristos je na svadbi u Kani galilejskoj učinio prvo čudo i pretvorio vodu u vino. Na drugoj gozbi kralj Irod opijen plesom Salome obeća da će joj dati sve što bude želela. Po nagovoru majke Saloma od Iroda četvorovlasnika zatraži glavu svetog Jovana Krstitelja i dobi je na tanjiru. Zato Srpska pravoslavna crkva upozorava da slava ne sme da se pretvori u "Irodov pir".

U vreme kada su se Srbi borili za opstanak pod Turcima odomaćila se izreka: "Gde je slava, tu je i Srbina". Bilo je primera da srpski ratnici ni u rovovima nisu zaboravljali krsno ime. Postoje dva tumačenja kako su Srbi jedini među pravoslavnim hrišćanima započeli slavljenje krsnog imena. Etnolozi tvrde da slave imaju dugu narodnu tradiciju, a pojedini elementi ovog običaja, kao što je kult kućnog zaštitnika, kome se u znak poštovanja prinose odgovarajuće žrtve, potiču iz prehrišćanskog perioda. Srpska crkva posle dobijanja autokefalnosti 1219. godine u vreme Svetog Save zabranila je sveštenicima da činodejstvuju u obredima žrtvovanja životinja pored crkava u spomen svetaca i za pokoj umrlih. Dozvoljeno je bilo svakome da kod svoje kuće zakolje životinju. Tek kada se meso ispeče i iznese na trpezu sveštenik je mogao da blagoslovi trpezu.

U Srpskoj pravoslavnoj crkvi se protive ovakvom tumačenju i kažu da krsna slava nije ostatak nekog paganskog verovanja u kućne bogove. Proslava krsnog imena potiče još iz vremena doseljavanja Slovena na Balkan i primanja hrišćanstva. Srbi tako slave onog svetitelja na čiji praznik su krštenjem naši preci primili veru Hristovu. Pošto je to bilo posle napornih poljskih radova, najveći broj slava pada u jesen i zimu. Svetitelj koji se slavi tog dana je zaštitnik čitave porodice i slava se prenosi sa oca na sina. Tako patron doma kao božji ugodnik bdi nad svim precima i potomcima.