Putem vina – od Kosmeta do Austrije

Cistersdorf - Kada je iz uzavrelog Beča autobus sa vinogradarima iz Orahovca i Velike Hoče oko osam uveče ušao u mestašce Cistersdorf u donjeaustrijskoj regiji Vajnfirtel, jedan od vinara je začuđen što nikoga nema na ulicama rekao: „Pa, ovde je manje stanovnika nego kod nas u enklavi”.

Iako Austrijance bije glas da su „hladni”, vinare sa Kosova i Metohije u holu hotela dočekao je nasmejani domaćin iznoseći čuveni austrijski crni hleb sa semenkama i nekoliko vrsta vina. Na samom ulazu na panou je rukom bilo ispisano: „Dobro došli, dragi gosti iz Srbije”. I narednih nekoliko dana u regiji vinskih podruma i turizma protekli su u prisnoj, domaćinskoj atmosferi. Uz to vinari vole da naglase da su posebna kasta: uvek su raspoloženi i otvoreni.

Kako je put vina po Donjoj Austriji vodio do novih vina i podruma, tako su i pitanja o tehnologiji, sortama i mehanizaciji bila sve življa. Zato je šef Kancelarije za rad i socijalna pitanja Austrije u Beogradu Oliver Hiler, koji je uz holandsku organizaciju „Spark” i Ministarstvo za KiM jedan od organizatora ove posete, primetio da prevodilac ovim vinogradarima i ne treba: oni imaju svoj jezik.

„Ne vidim veliku razliku među njima. Vinogradar je svugde isti. Pravi dobro ili loše vino, uspeva da opstane ili ne. U pitanju su samo tehnički detalji: da li neko ima supermoderni tank i da li radi rukom ili mašinom”, objašnjava Hiler i dodaje da su i domaćini počeli kada su bili mnogo siromašniji.

Vinogradarima se jednog popodneva pridružio i ambasador Srbije u Beču Milovan Božinović, koji je s velikim zanimanjem gledao kako su čokoti orezani i raspitivao se koja se sredstva koriste za suzbijanje štetočina, pošto je i sam nasledio porodični vinograd u Vojvodini.

U Donjoj Austriji uglavnom se gaje sorte belog grožđa koje je otpornije na hladnoću. Takođe, i nekoliko vrsta šampanjca, jer se ova oblast nalazi na istoj geografskoj širini kao Šampanja, postojbina ovog penušavog vina u Francuskoj. Najpoznatija sorta belog grožđa je „griner vetliner”, koja je zaštitni znak ove oblasti, a ustanovljen je i standard DCA koji vinima iz ove regije garantuje nepromenjen kvalitet.

Stari vinogradar iz Orahovca Zdravko Antić konstatuje da je sam izlazak iz enklave za sve koristan, a pogotovo što su došli u srce vinogradarstva u uređenoj Austriji. „Mi smo se u poslednjih deset godina udaljili od savremenih tokova, nešto se može naći na Internetu, ali videti ovako uživo je sasvim druga priča”.

Antić priča kako su se u ovoj oblasti porodice generacijama bavile uzgojem grožđa, ali su s ratom uništeni mnogi vinogradi i posečeni čokoti. Vinarski kombinat „Orvin”, koji je svojevremeno po veličini bio drugi u Evropi, zatvoren je. Pošto se nije imalo od čega živeti, vinogradi su ponovo zaživeli, tamo gde se moglo prići i obrađivati. Oni koji su ostali uzeli su u zakup zemlju Srba koji su se iselili, a otkupljuju grožđe i od Albanaca.

Ljubiša Đuričić, koji živi između Velike Hoče i Liona, pošto se oženio Francuskinjom koja je radila u Oebsu, sada flašira oko 25.000 litara, uglavnom crnog vina. Prodaje ga u Beogradu i BiH, a s ponosom kaže da je pre nekoliko dana u Francuskoj prodao dva paketa i dve flaše. „Ne treba gubiti nadu, bez obzira na to što živimo teško i što nas sve manje ima na Kosovu. Treba raditi svoje”, kaže Đuričić i naglašava da će tu biti posla i za njegove sada male sinove Marka i Luku. Velika Hoča, Orahovac, Dečani i ceo taj kraj su bogom dani za uzgajanje grožđa koje je zbog prodora mediteranske klime i sastava zemljišta veoma kvalitetno i s visokim procentom šećera.

Srđan Petrović danas proizvodi oko 35 hiljada litara vina i bavi se verskim turizmom. Od septembra do marta svake nedelje je u Beogradu, snabdeva vinom svoje stalne mušterije: restorane, crkve, manastire.

„Život je stvarno čudo”, kaže Petrović pričajući kako je 2000. iz Velike Hoče sa porodicom otišao u Kruševac, a onda se po proglašenju nezavisnosti vratio. „Danas najviše grožđa otkupljujem od Albanaca, jer oni nemaju kome da ga prodaju. Mi, Srbi, plaćamo odmah, a njihovi plate 30 odsto, a ostatak posle godinu dana. Zato se oni trude da unapred sa našim vinarima dogovore kupoprodaju i da obezbede kvalitet grožđa, kako bismo ga uopšte kupili. Mi nadgledamo njihove vinograde, i kada dođe vreme berbe na licu mesta vagamo i otkupljujemo.”

Iako ni danas oko 700 Srba iz Velike Hoče i 300 njih iz Orahovca ne mogu da obrađuju vinograde i njive udaljene od kuća, pošto im seku čokote i čupaju stubove, ipak se moglo čuti da pojedine komšije Albanci u Orahovcu svojoj deci plaćaju časove srpskog, „jer se mora živeti i trgovati”.

Razvoj Vajnfirtel regije u Austriji u velikoj meri je obezbeđen iz fondova Evropske unije. Ali državni sekretar u Ministarstvu za KiM Oliver Ivanović kaže da se pare čak i danas u vreme krize mogu naći. „Svaki put kada obilazim srpske enklave kažem im da je zapošljavanje na budžet prošlost. Ako imaju ideju, naći će se i novac.” Ministarstvo za KiM je do sada izdvojilo 2,5 miliona evra kao podsticajna sredstva, a planirano je da se narednih meseci raspodeli još 35 miliona dinara za početnike. Tu su i Fond za razvoj Srbije, Ministarstvo poljoprivrede i još nekoliko drugih ministarstava koja mogu da izdvoje novac za razvoj poljoprivrede i zapošljavanje na KiM.

Biljana Mitrinović