Period dekadencije

Kapital je danas našao fantastične do skora nezamislive mogućnosti akumulacije profita:u industriji tzv. slobodnog vremena, špekulantskim poslovima na berzi ili u sektoru marketinških usluga. Svi ovi poslovi odlikuju se funkcionisanjem u domenu virtuelnog, a u njima se obrću ogromne sume besramno lako zarađenog novca. Profesije u vezi sa šou biznisom, industrijom sporta i „visoke” mode, manipulisanjemi upravljanjem resursima finansijskog, medijskog i ostalih tržišta (management), reklamiranjemimidža i brendova krupnih korporacija i njihovih proizvoda (public relations, advertising), pružanjem savetodavnih poslovnih usluga (consulting) - postaju prestižne delatnosti za koje se obrazuju današnje mlade generacije, u želji da što brže osvoje status „zvezda” ili „poznatih lica” (tzv. VIP), oko kojih se grade savremeni kultovi ,,ličnosti”.

Međutim, šta je ličnost u ovakvom svetu, i ima li je uopšte? Isključivo nešto prividno, ono što se virtuelno pojavljuje i pokazuje, u medijski derealizovanoj, simuliranoj stvarnosti. Ta novokomponovana buržoazija, nasrtljiva kolonija društvenih parazita (u sen-simonovskom smislu), snobova i skorojevića, danas bučno demonstrira svoj olako stečeni visoki materijalni, pa i društveni status, kroz čitavu medijsku sferu od njih uzurpirane i njima prepuštene javnosti. Izloženi smo simboličkom teroru njihovog neobuzdanog, narcisoidnog (samo)promovisanja, bombardovani pričama o njihovim privatnim i intimnim životima, aferama, nedaćama i uspesima, na sve strane susrećući se sa njihovim licima iza kojih se ne nalazi više nikakva ličnost. Jer, u istinskom smislu nema ličnosti tamo gde ne postoji unutrašnja izgrađenost, solidnost i stabilnost, karakterna čvrstina, samopoštovanje, lična čast i dostojanstvo, kao i poštovanje, empatija i zainteresovanost za druge, njihovu slobodu i sreću.

Od takve ličnosti ostala je u ovim vremenima dekadencije samo personality, image, puka spoljašnja pojava, maska (lat. persona) koja, međutim, ne skriva nikakvo drugačije lice (ličnost), već samo pokušava da prikrije njihovo drastično odsustvo. Pa ipak, ova (is)prazna, nepostojeća unutrašnjost neminovno jeste izraz, lice one sveprisutne anonimnosti u vremenima krajnje naraslog i nepodnošljivog onečovečenja. Da bi prikrila ovu zjapećumoralnu i duhovnu bezličnost i ništavnost, takva persona često napadno ispoljava, u odsustvu istinskih vrlina, svoj hir, kapric, ekscesnost i ekscentričnost, ,,skandalizujući”javnost u kojoj svaka grubost i prostota danas imaju mesta, trudeći se da zadobije medijsku atraktivnost koja je stalno pod prinudom neurotične rastrzanosti i promenljivosti.

Ovakav trend, još gore, sve više izlazi iz sfere masovne proizvodnje i potrošnje otuđenog slobodnog vremena, prodirući u područja politike, zrelije umetnosti i kulture, nauke i obrazovanja, čak i morala, preoblikujući u krajnjem čitav svet društvenog života. U svim ovim domenima imamo sve prisutnije ,,skandale”i ,,senzacionalne” pojave i otkrića koji suspenduju vrednosti politički ispravnog, umetnički vrednog, naučno istinitog, obrazovno naprednog i moralno valjanog.

I tako, dok je puritanizam bio način na koji je prvobitna buržoazija ispoljavala svoju klasnu ideologiju, dekadencija je izraz i simptom savremenog kapitalizma na pragu njegovog samourušavanja. Da bismo ovo samourašavanje pretvorili u šansu za društveni napredak, nije delotvorno religiozno povlačenje u sebe i „pročišćenje duše“, neka isključivo moralna i duhovna „obnova“ i „preporod“, već samo kritički javni angažman na radikalnom menjanju trulih ekonomskih i društvenih odnosa, kojima su moralna i duhovna dekadencija i degeneracija samo izraz i posledica.

Fakultet za kulturu i medije, Univerzitet Megatrend