Nekome poklon, a nekome namet

Gospodin Nebojša Janjić, pomoćnik ministra, javio se u „Politici“ (29. marta) sa tekstom „Ni poklon, ni harač“, u kome mi pripisuje da sam u tekstu „Ispravljanje grešaka nije napad“ (17. marta) poručio da je Zakonom o planiranju i izgradnji i odgovarajućom uredbom „država uvela globu i harač srpskoj privredi“, čega nema u mom tekstu. U podnaslovu mog teksta je srž kritike da „plaćena cena za preduzeće nema veze sa koštanjem pribavljanja zemljišta“, iz čega proizlazi da će pogrešno propisanom metodologijom neko dobiti poklon, a neko neopravdano doplaćivati za već stečeno pravo na građevinsko zemljište.

Janjić uporno pogrešno tvrdi da dosadašnje pravo trajnog korišćenja državnog građevinskog zemljišta nije davalo „pravo na izgradnju“. U članu 91. Zakona o planiranju i izgradnji iz 2003. godine, koji je zamenio sadašnji zakon, propisano je da je za izdavanje odobrenja za izgradnju potreban „dokaz o pravu korišćenja“ zemljišta. I u članu 103. novog zakona produžava se to „pravo na gradnju novih objekata, odnosno rekonstrukciju postojećih“ do 11. septembra 2011. svim „nosiocima prava korišćenja“ zemljišta. Tek od tada svojina na zemljištu će postati uslov za gradnju. Dakle, zakonom se zaista oduzima stečeno pravo korišćenja na zemljištu, koje je uključivalo i pravo na gradnju i rekonstrukciju, ako se ne izvrši konverzija u pravo svojine, bilo uz doplatu ili bez nje. Građanima besplatno, a preduzećima šta bude lutrijom čudne metodologije.

Nelogično je propisano da se cena plaćena za ceo kapital preduzeća istovremeno prizna za „trošak pribavljanja prava korišćenja“ zemljišta. Kao da gospodin Janjić ne razume da je plaćanjem preduzeća u privatizaciji plaćano sve što ono ima, pa je nakaradna „pretpostavka da građevinsko zemljište nije ulazilo u početnu vrednost preduzeća“, a da je ipak ukupna plaćena vrednost preduzeća trošak pribavljanja zemljišta. Kod kupovine preduzeća vrednuje se sva njegova imovina umanjena za sve obaveze. Ne postoji ekvivalentnost niti proporcionalnost između vrednosti zemljišta i vrednosti kapitala preduzeća. Jedino u neverovatnom slučaju da se privatizuje preduzeće koje ima samo zemljište, a nema obaveza, plaćena cena za njega bila bi i koštanje zemljišta.

Gospodin Janjić izmišlja nepostojeće dobre namere propisa da država naplati više kad se građevinsko zemljište za industrijske svrhe naknadno nameni za lukrativnije građevine. On tekst počinje pominjanjem ,,jednoglasnih napada na zakon o planiranju i izgradnji i prateću uredbu o konverziji prava korišćenja u pravo svojine na građevinskom zemljištu“, ali ostajući u manjini izbegava raspravu o očitim greškama i mogućim popravkama.

konsultant za strana ulaganja