Bombe umesto političkog dogovora

Irak se još nije oporavio od naknadnih potresa brutalne američke invazije 2003, a sektaško nasilje koje je okupacija proizvela ponovo kosi živote. Iza sedam bombaških napada koji su po Bagdadu ostavili 35 mrtvih stoji jasna poruka da Al Kaida u Iraku namerava da izazove građanski rat. Ono što je manje jasno jeste da li su politički lideri u stanju da spreče krvoproliće i raspad zemlje.

Više od stotinu civila u periodu od nedelju dana stradalo je iz jednog jedinog razloga: ni mesec dana posle izbora političari nisu u stanju da preuzmu svoje dužnosti omogućavajući da se bezbednosni vakuum samo širi.

Pokazuje se koliko je krhka strategija pomirenja, koju je dosadašnji premijer Nuri al Maliki najavio 2006. Upravo zato, dok političari ne uspevaju da preuzmu odgovornost, Iraku preti libanski scenario iz vremena građanskog rata, iako još nisu sasvim određene konture ideološkog sukoba.

Borba za vlast još je u pretpolitičkoj fazi jer ni Maliki, lider umerene koalicije šiita, sunita, Kurda, hrišćana i nezavisnih, ni njegov pretpostavljeni naslednik na mestu premijera, Ijad Alavi, sekularni proarapski šiit i predvodnik „nadsektaške” grupacije Irakija, nisu saopštili svoje ideološke platforme.

Činjenica da nije bilo jasnog pobednika mogla bi da bude prednost, pod uslovom da stvori funkcionalno šiitsko-sunitsko partnerstvo i uz pretpostavku da se Maliki ne udruži sa proiranskim liderom Moktadom al Sadrom i tako uskrati premijersko mesto Alaviju. Time bi se krvavo rivalstvo nastavilo.

Irak je jasno uzdrman sukobom većinskih šiita i manjinskih sunita, povremeno ojačavanim antagonizmom sa Kurdima, ali u stvarnosti niti Maliki može da zanemari sunite, niti Alavi svojom politikom može da zapostavlja šiite koji mu ne zaboravljaju brutalno gušenje ustanka u Faludži 2004, kada je Alavi bio premijer. Nije neobično da se između njih ubacuje irački ogranak Al Kaide. Ne bilo kakvim političkim programom, već čistim terorizmom.

Jedina alternativa građanskom ratu, koji bi svakako pocepao Irak kao britansku kolonijalnu tvorevinu, jeste kompromis. Ono što dodatno otežava situaciju jeste to da se on ne tiče samo sučeljenih aktera domaće politike. Irak je slaba država, što podrazumeva kompromis raznih stranih patrona iračke scene: Irana, Sirije, Saudijske Arabije.

Faktor koji sve dodatno komplikuje jesu Amerikanci koji se povlače ali ne i udaljavaju od iračke scene. Vašington će svakako sačuvati vojno prisustvo kako bi obezbeđivao iračka i naftna postrojenja po Persijskom zalivu, vojne puteve ulaska i izlaska i kako bi sprečavao širenje uticaja Irana. Irački lideri moraju brzo da se dogovaraju, moraju da stvore platformu na koju će se ranjena zemlja uspeti, moraju da definišu pravila političke utakmice unutar zemlje.

Bez takvog ključnog, osnovnog dogovora, pitanje povlačenja američkih vojnika ostaje otvoreno. Ukoliko se ne definiše politički proces kojim će biti preuzeta kontrola, uloga Amerikanaca ostaje nedefinisana, a želja Iračana da povrate nezavisnost biće neispunjena.

Al Kaida u Iraku se moli da do dogovora ne dođe. Bombaški ciljevi imali su različite mete po Bagdadu, ali je izvesno da će šiiti za nasilje optužiti sunite – uprkos činjenici da većina sunita ne podržava Al Kaidu koja se u Irak uselila tek posle američke okupacije.

Bombe su dokaz koliko je ozbiljan izazov stvaranja multipartijskog konsenzusa kojim bi se odgovorilo na sektaške podele i političke probleme, legate američke invazije i problematičnog federalizma koji je predstavila prva okupaciona vlast Pola Bremera.

Bombe su postale svakodnevica političkog biznisa. Biće ih još ukoliko se Maliki i Alavi ne dogovore. Vladina koalicija njihova dva bloka bila bi idealno rešenje iračkih problema, ali za to je potrebno mnogo kompromisa kako bi se zadovoljili interesi nacionalnih stranaka i utišali strahovi regionalnih igrača.

Dotle – irački sledbenici Osame bin Ladena pokazuju da su rešeni i odlučni da razornom smesom sopstvenog terora i neodgovornosti aktuelnih političara uvuku Irak u građanski rat u kome mu ni Alah ne bi bio od pomoći.