Olakšanje među bombama

Puca svašta i na sve strane, ali je u oružju najzad nađena i snaga da se ono ispolji kao dobra vest. Zasluge za to pripadaju Baraku Obami i Dmitriju Medvedevu, predsednicima Amerike i Rusije, koji su se upravo dogovorili da će smanjiti nuklearne arsenale i nagovestili da će se zajednički potruditi da onemoguće izrastanje novih vrsta atomskih opasnosti.

Nuklearnom arsenalu nije, pri tom, zapretila eliminacija kakvu je engleski „Arsenal” doživeo u fudbalskom nadmetanju s „Barselonom”. U Pragu juče nije bilo Lea Mesija, poznatog i kao „atomska buva”, koji „solo” puni protivničku mrežu: čelnici Bele kuće i Kremlja su igrali po suprotnom, matematičkom, pravilu da minus puta minus (u naoružanju) daje plus (politički), i to obojici, pa i onima koji se s takvim njihovim aranžmanom slažu, nazirući vajdu i za sebe.

Dogovor dvojice lidera je, naime, važniji u nesadržanom nego u potpisanom. Parafirali su smanjivanje nuklearnog naoružanja a mahom podrazumevali da time znatno više povećavaju političko poverenje između dve glavne vojne sile, s posledicama koje bi mogle da budu dalekosežne, teoretski sigurno a možda i praktično, po ostatak sveta.

Ako Amerika i Rusija mogu da se odreknu dela svog vrhunskog autoriteta (bez premca u nuklearnim bombama), od čega li bi još mogli da odstupe i da očekuju od drugih – zagonetka je čije će odgonetanje potrajati. Nedoumice će se isprobavati do „krajnjih granica”. Obuhvatajući i pitanja: da li su spremne da metod „ti meni, ja tebi” primene i u drugim oblastima kao što su principi međunarodnog prava, mogu li da svoje odnose unaprede toliko da budu za opšte dobro, imaju li snage da se uzdignu iznad nasleđa „hladnog rata”, jesu li spremne da s drugima definišu univerzalne opasnosti, neće li spoljne preporučljivosti žrtvovati unutrašnjim potrebama, i ne radi li se samo o viziji koju će, kao i mnoge druge, demantovati nesavršena a (pre ili kasnije) nepobediva stvarnost?

Ranija sporazumevanja, kao i sporenja, dveju onda ideološki suprotstavljenih sila mahom su išla na štetu nedužnih. Vremena su se promenila: na glavnoj sceni se sve više ističu objedinjavajuća Evropa, ekonomski rastuća Kina, Indija, Brazil, dok je najnovije svetsko kriziranje proisteklo iz zastranjivanja u centru (Vašingtonu) za „projektovanje premijere” (s „krajem istorije” koju označava njegov politički i ekonomski sistem liberalizma i globalizma), uz primedbe da posrtanjima doprinosi i nekadašnji mu rival (Moskva), težnjom ka „reprizi” (obnovi autoritarnog internacionalizma koji je imao bivši SSSR).

Dogovor Obame i Medvedeva sugeriše da je mogućan drugačiji put. Da dve glavne oružane sile pokažu dozu saglasnosti koja će, ako ništa drugo, navesti druge na preispitivanje omiljene im teze da su razlike među velikima nepremostive, pa da bi od toga mali mogli da se oćare.

Izvesno je, zasad, da je došlo do neuobičajenog a potrebnog olakšanja bremena najubitačnijih bombi. Biće ih manje. Ali, dovoljno (kao što govore podaci u drugim izveštajima) da potvrde da SAD i Rusija ostaju i međusobno sumnjičave i pojedinačno praktično nedostižne, bar u dogledno vreme, prema podacima dostupnim javnosti, za oružane konkurente.

Najvažnija je novost da dve vlasti nastoje da kakvim-takvim smanjivanjem oružane nadmoći uvećaju političke rejtinge na nacionalnoj i internacionalnoj sceni. I Obami i Medvedevu, što prvom izgleda veći posao nego drugom, neophodna je parlamentarna overa njihovih jučerašnjih parafa. A obojici da zadobiju spoljne sledbenike.

Novoj saglasnosti slede stari testovi: pre svega nuklearne ambicije Irana i Severne Koreje. Obama i Medvedev se nadaju da će postignutim aranžmanom za ublažavanje međusobnog oružanog podozrenja i opterećenja učvrstiti postojeća i podstaći nova politička savezništva, što im dosad nije, bar ne dovoljno, polazilo za rukom.

Njihov pokušaj, još neizvesnog ishoda, ipak je dovoljan da inspiriše glavne aktere na manjim poligonima: da smanjenjem uzajamnog nepoverenja povećaju šanse za poboljšanje situacija u regionima, koje su pokvarili svojim ranijim isključivostima. Takav eventualni „odjek” bi mogao da bude dalekosežniji – od Balkana do Volstrita – nego praški pokliči za kojima bi usledio.