West Coast Šljivovica

O zapadnoj obali severnoameričkog kontinenta napisano je mnogo interesantnih priča koje su ovekovečile mit stvoren u glavama pionira, čije su beskrajne kolone, stvorene na talasu magične privlačnosti maglovitog sna o obećanoj zemlji što ih je čekala tamo na dalekom zapadu, ispresecale divlja i jedva nastanjena prostranstva kontinenta što se postepeno rađao.

Do onog severnog dela zapadne obale potomci tih prvih pionira stići će na novim talasima nešto kasnije da bi u potrazi za mineralnim bogatstvima pokušali da utole neutoljivu glad evropskih avanturista za čudima. A taj sever dalekog i već skoro pobeđenog zapada neće razočarati poklonike čuda. U njemu će oni ljubitelji minerala, skloniji plemenitim metalima, pronaći čudo za kojim su iz tople i večitim suncem obasjene Kalifornije posegli hiljadama kilometara ka hladnom neistraženom i neprohodnom severu. Tako će barem na trenutak zalečiti groznicu koja je baš u to nemirno daleko doba, što još uvek odoleva izazovima zaborava, po tom žućkastom sjajnom metalu dobila ime.

Međutim, taj čudesni daleki sever velikog i veličanstvenog zapada na kojem su sreću pronašli i oni kojima to nije uspelo na istoku, će nastaviti sa negovanjem tradicije čuda još dugo nakon što će sećanja na prebolelu groznicu početi polako da blede. Prvo veliko čudo sa kojim su se suočili oni koji su preživeli pomenutu groznicu, kao i njihovi potomci, je grandiozna i netaknuta divljina čije neopisive lepote su ostali večiti zarobljenici.

Na samom jugu te zemlje već više od jednog veka na očigled njegovih sve brojnijih stanovnika ali i neumornih posetilaca rađa se raste i razvija čudo zvano Vankuver.

Onim retkim prolaznicima koji su se tog prvog aprilskog petka poslednje godine prve decenije 21-og veka probijali mokrim pločnicima Jeltauna, sedišta noćnog života ovog grada, kroz još jednu od nebrojenih vetrovitih kišnih noći kojima zapadna obala od pamtiveka nije oskudevala, nije se činilo da jedna tako svakidašnja noć može u sebi kriti još jedno od čuda.

Međutim, oni još ređi prolaznici koji su u zvucima truba i bubnjeva, što su s mukom krčili sebi put kroz vlažnu tamu, prepoznali njima bliske melodije, našli su se u čudu. Tek se ulaskom u skučenu i mračnu prostoriju iz koje su dopirali zvuci mogao osetiti nagoveštaj još jednog od čuda sa zapadne obale. Prostorija krcata nekim neobičnim mladim svetom, raznoliko obučenim, ali jednoglasno raspoloženim, veselim i radosnim, bila je neka suptilna mešavina malenog kafea, slikarskog ateljea i vašarske šatre sabora trubača u dalekoj Guči. Jedino oni malobrojni radoznalci koji su u akordima muzike trubača naslutili svoje poreklo mogli su u nazivu družine svirača ispisanog ćirilicom osetiti pravu dimenziju čuda što se pred njihovim očima odigravalo.

Bio je to sastav “Šljivovica”, što samo po sebi ne bi bilo ništa neobično da se uskoro nije otkrilo da nijedan od njegovih desetak članova niti je rođen, niti ima bilo kakve bliske veze, kako sa narodom, tako i sa zemljom iz koje je ta muzika potekla. Šarolika družina neobičnih zabavljača koja je sa svojim trubama, bubnjevima, saksofonima i ostalim pomagalima zauzimala skoro pola prostorije držala je u stanju pomešanog transa, prikovane pažnje i povremenih izliva oduševljenja ostatak prisutnih.

Svirale su se u tom mračnom kutku vankuverskog Jeltauna, ali i pevale u originalu: Jovano Jovanke, Ćaje Šukarije, Bubamara, pa kultna Ederlezi, pa onaj Jeremija što se preziva Krstić, pričalo o Bobanu Markoviću i svirale njegove pesme, spominjalo se Kosovo i pevale stare kosovske pesme na izvornom narečju. Malo je ko, bilo od muzičara, bilo od publike, razumeo reči pesama što su se pevale te neobične kišovite noći izgubljene u pomrčini Zapadne obale. Ali se u groznici te nezaboravne večeri slutila i osećala ona vrsta razumevanja koja se ponekad javi da bi srušivši na trenutak barijere međusobnih razlika i sumnjičavosti priuštila ljudskim bićima, željnih bliskosti i ljubavi, barem nekoliko kratkih trenutaka jedinstva.

A oni pioniri koji su nekada davno pobedili Zapad nisu, u svom samoubilačkom zanosu u kome su žrtvovali ono najbolje u sebi za ideale koji su bili daleki i nedokučivi, ni sanjali da će doći vremena kada će ono najbolje i najlepše što su ljudi uspeli za svoga postojanja da stvore putovati i seliti se zvezdanim brzinama osvajajući taj isti Zapad na način koji će biti nezamisliv njihovom umu. Da neće više biti potrebne kolone pionira koji će ubijati i biti ubijani, da će doći vremena kada će karavani onog najvrednijeg što su ljudi stvorili prenositi, takoreći bez napora, u obliku duhovnih tvorevina, pesama i muzike arija neke druge groznice u kojima će ljudi izgarati od bliskosti ljubavi i radosti.