„Kosa" – pogled iz VIP lože
Odmah na početku: tačno je da nismo nosili fancy odeću. A o antiglobalizmu su nas docnije podučavali iz (naših) štampanih medija. Pa ni to ne bi bilo od značaja da Džejms Rado i Džerom Ragni nisu ispisali Kosu te 1964. u znaku gesla dece cveća: mira, ljubavi i sreće. Dobar recept, iz prekookeanske kuhinje.
Što svakako ima veze sa stavom svih onih, poštovaoca prepoznatljivih i autoritativnih dramskih obrazaca, koji neće biti naročito oduševljeni novom postavkom Kose. Ukratko: nova Kosa je glas sa naše obale. Neće nam tu promaći ni dobro poznata frustracija tranzicionog društva. A što bi? Predstava o globalizovanom društvu je deo i našeg iskustva.
Danas se živi sve brže, na sceni još brže nego u životu. Privrženost, upornost, težački rad. Telesa. Koreografija (makar došla i sa strane) je samo poza. A pokret, mera doživljaja. Osećanje ličnog identiteta je preraslo u fraktalni doživljaj lika u mnoštvu ličnosti. Ko smo mi? Kome pripadamo? Peva sa scene pleme u Kosi.
Pleme, zapravo taj kreativni potencijal naše ili njihove Kose – svejedno! – je sve to, i mnogo više. Da dodam: prisetih se Kose u Americi, 1980; predstave koja je i tada, kod mnogih izazivala „metafizički šok“. A, da. Reč je o američkoj kulturi, gde je i njena jedna jedina reč dovoljna da bi svugde u svetu bila prepoznatljiva. Dakle, Kosa, ponovo u Beogradu.
A mi? Lažna elita uživala je u zapadnjačkom proizvodu, u to vreme (1969) gotovo ništa ne znajući o hipicima (u Beogradu ih je bila šačica) – piše autorka teksta Antiglobalisti u fancy odeći. Kako da rastumačimo ovakve i slične ocene? Ali, da ne pojednostavljujemo previše. Izbor se ne pravi jedino između koncentracije (šačica ljudi, hipika, šta li?) i odabranih(?). Šta biva sa arsenalom iskustava, pa čak i sa ličnim angažmanima? Sećate li se redova studenata za statiste – decu cveća u Kosi, pred Ateljeom 212, te davne 1969? Sve u želji za budućim događanjem, onim što dolazi s jedne druge obale, demokratije.
I evo, mislim da najzad, posle četrdesetak godina mogu nešto da pridodam (ne) samo svom doživljaju hipi pokreta, već i nešto u vezi s tim.
Sećate se, te davne 1970. i rok festivala na ostrvu Vajt? Usred Atlantika, između Velike Britanije i Francuske, bilo nas je nekoliko beogradskih studenata u masi od nekoliko stotina hiljada dece cveća. Hipika. Slušala sam poslednja izvođenja Hendriksa, Džoplinove, i Džima Morisona. Susrela Džoan Baez. I ne samo nju.
Tamo sam srela i gurua rokenrol dešavanja, velikog poznavaoca i promotera roka, hipija u to vreme, novinara Pecu Popovića. U knjizi Rokopisi, koju je objavio 2008. Peca je na fotografiji sa ostrva Vajt 1970. na travi, pored mene. Ali evo, zanimljivo je to šta on o tome beleži nakon toliko proteklog vremena: „Doći do Ostrva bila je pustolovina. Boemski beg u prostor slobodne ljubavi i zabranjenih supstanci. Dve hiljade kilometara od Ostendea ili Kalea, feri do Dovera, stopiranje do Londona. Onda voz do Portsmuta. Čekati feri, preći vodu, stići do mesta održavanja - to je nezaboravna odiseja...“.
Da zabeležim i to: organizatorima festivala je posle izvesnog vremena „prekipelo“ od navale hipika, dobroćudnih i dugokosih ljudi produhovljenih lica, u sasvim nebrendiranoj odeći. Koji su uporno stajali ispred kapija u iščekivanju da će ući u „arenu“ besplatno. Zapravo, „arenu“ je glumila velika poljana omeđana ogradom. Onda je intervenisala Džoan. Velika sestra. Molbom organizatoru da pusti sve pridošle u arenu. Hipi komuna je to, zar ne? Svima jednako! Sve je besplatno.
Ljudi, šta je (pre)ostalo od ove misterije? Trava, esid, komune, rok, potraga za transcendencijom, astrologija, zen? Pitajte Kokana.
Hitam na predstavu nove Kose sa krajnjom radoznalošću. Kasnije, potvrđujem njenu verodostojnost u sopstvenom doživljaju predstave iz gledališta. Demokratija značenja odavno je uspostavljena. U tome se vaše iskustvo neposrednog događanja Kose, danas razlikuje.